Osoba koja čeka poslednji trenutak da zapali u klonju i pusti blato. Po pravilu se ne zadržava duže od 3 do 7 minuta u wc-u.
Generalno me izuzetno smara da kenjam. Volim da isplaniram sopstveno vreme i kenja mi se od ljudi koji u dnevni plan svesno ubacuju po sat-dva za obavljanje velike nužde. Život je jebeno kratak da bi se traćio na drugovanje sa sopstvenim govnima, u kurac, buljarenje je jedno od najgorih mana koje moderan čovek može da ima. Kada mi se kenja, uvek mogu da procenim trenutak do kog mogu da izdržim neizdrž, te se shodno tome uvek rukovodim pravilom da prilikom pojave potrebe za nusproizvodima tela, uvek budem u relativnoj blizini neke deponije namenjene tome. Obožavam da ćaskam sa ljudima, da se družim i da im jebem mater ako su retardirani, te nikako ne mogu sebi da dopustim da se izolujem iz društva sa izgovorom 'idem da kenjam' na nekih sat i nešto. KOJI KURAC? Inače, mi brzi kenjači smo po pravilu i brzi jedači, pa često volim da utrčim u klonju sa sve nekim sendvičem i jogurtom te da odmah dopunim izgubljenu zapreminu tela koja jelte, nikad nije dovoljna. (brzi kenjači su i brzi jebači, ali to sad nema neke preterane veze, pošto je usklađivanje sva tri aspekta nemoguće, čak nisam iskusio ni kombinaciju kenjanja i jebanja u isto vreme, jer iako volim da kenjam i da mešam, teško pronalazim partnere koji su voljni eksperimentisanja do te mere, ili kad smo već kod toga, voljni eksperimentisanja uopšte kada su moje ideje u pitanju. jebanje i jedenje je već dosta prihvatljivija opcija, ali trenutno nema neke preterane veze sa ovom definicijom)
O čitanju, drkanju ili telefoniranju na wc šolji neću ni da počinjem. Jebote, koliki pavijan treba da budeš da ga bacaš u pokušaju na neku kurvicu iz skandala i da recimo pričaš u isto vreme sa nekom ribom ili ortakom ili kevom, jebem ti. Šta to jebeno ima u gologuzom čitanju? koji kurac drkaš dok kenjaš? Čekaj, ako stvarno voliš da razgledaš viktorijanske kuće dok curiš na anus ili da se edukuješ o negativnim posledicama čupanja dlačica na mladežima gledajući se u toaletno ogledalo dok ti se govna lepe na dupetu od čekanja i nebrisanja onda si stvarno pobedio.
I da, svi sporokenjajući mogu slobodno da mi se sagnu sa sve njihovim vajerlesom i netbukom, surfujući na dasci od wc šolje, jebem vas bolesne.
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko. Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav. Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom. I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!". Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
Pitanje koje "jebači u usponu" postavljaju svojim najčešće neiskusnim partnerkama, pre nego što prvi put razmene telesne tekućine.Ovo pitanje im daje "stara jebačka mustra" nijansu, a sa druge strane očinsku i "meni je stalo do tvojih želja i osećanja" notu.
Elem, neretko to pitanje upućeno devojci služi samom nesigurnom muškarcu koji tom prilikom sam sebe preispituje.
Da li si sigurna da želiš to da uradimo? Još nisam siguran gde tačno treba da metnem...
Novajlija, početnik, nubić, njufeg. Lik koji posao kog se prihvati obavlja krajnje aljkavo, u maniru neiskusnog mladog drkadžijskog pripravnika koji nije čuo za medotu matore čarape ili papirnih ubrusa, napravi svinjac i sa ulepljenim prstima i vešom ode u nove radne fejlove. Ni na trenutak mu ne pada na pamet da će ljudima oko sebe smrdeti na užegli mujsper, da je indijanac, ni da će keva primetiti da mu bokse sa printom Pokemona, pored onih braon i žutih, krase i zapekle fleke potpuno nove boje, jer boli ga kurac, nema pojma, on drka u gaće.
Jogurte, kako si bangavo srolao tu buksnu, liči na probušen kurton, i još si je olizao k'o da je klitoris Roksande Đorđević. Još drkaš u gaće sine.
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Posledice koje seksualna apstinencija ostavlja na um muške jedinke. Svrstano u nekoliko šematski opisanih faza.
Uvodni stadijum Nisi ništa, zaista dugo vremena, što prouzrokuje stres koji te ometa u svakodnevnim aktivnostima. Širiš krug riba, koje su po tebi prihvatljive za seksualno opštenje. Redovno mlatiš majmuna. Seksualne fantazije ti se svode na prsate plavuše, pored bazena. Ne moraju sve ribe da budu baš manekenke. Ipak, ne bi jebo ružne, debele i ribe sa seljačkim imenima.
Stadijum "Visoka rezolucija" Sa klasične redtjub varijante prelaziš na skidanje pornjave visoke rezolucije. Kada si u društvu, komentarišeš svaku devojku koja prođe. Na pozadini tvog telefona postavljena je slika, obnažene, vampir-fufe gotičarke. Iako tvoji kriterijumi u stvarnom životu drastično opadaju, u paralernom svetu tvoji ukus i mašta se razvijaju. Fantazije ti sadrže, savršeno oblikovane crnke i riđokose na divljem proplanku. Zar je bitno kako se devojka zove? Jebo bi Radojke i Živadinke. Ne bi jebo debele i ružne.
Stadijum "Aktivno angažovanje" U svojoj mašti dodeljuješ pozu i lokaciju, svakoj devojci koja prođe. Tvoja potreba za pičkom, postaje srazmerna narkomanskoj krizi te gubiš i zadnje klice stidljivosti i povučenosti. Drsko i napadno startuješ gomilu riba. Usled nedostatka socijalnih veština, ispadaš budala. Nema veze, najbolje se uči iz iskustva. Odlaziš kući, puštaš vesti B92 i drkaš na Roksandu Đorđević. Zamišljaš prljave seksi amazonke, koje za potrebe tvoje fantazije imaju obe sise, u nekoj čudnovatoj džungli. Ako su debele, bolje da ljulja nego da žulja. Ne bi jebo ružne i ciganke.
Stadijum " Nervni kolaps" Imaš kolekciju od 148 giga pornjaje na kompu. Primećuješ da ona matora sa drugog sprata, koja stalno pretura po podrumu ima dobro dupe. Ustaješ u ranu zoru, kako bi ga izdrkao. Drkaš dok ti se muda ne pretvore u suve šljive. Seksualne fantazije uključuju kiborg-ribe, seks robinje u nekoj futurističkoj građevini. Jebo bi i ružne, ali da imaju oba oka. Ne bi jebo baš ružne, babe i ciganke.
Stadijum " Emocionalno vezivanje za trsioni objekat " Zaljubljuješ se u ribu koja izgleda, kao da su je pustili iz mletačke tamnice. Maštaš o tome kako je drndaš, dok od nje samo kosti ne ostanu. Na vest da je umro matori komšija pomišljaš:"Au, žena mu je sada sama. Biće tršnje!". Seksualne fantazije postaju sve bizarnije i uključuju ribe sa dve pičke, u kakakombama ispod Jerusalema. Kome je bitno na šta liči riba? Tebi nije, jer bi trsio i ruševine koje su pod zaštitom UNESKA. Ne bi jebo ciganke i babe.
Predfinalni stadijum Jebo bi i ciganke.
Finalni stadijum Još neutvrđen. Nezvanično se dovodi u vezu sa babama.
Pitanje koje postavljaju zagoreli željnici i pičkopaćenici, kada pokušamo da ih spojimo sa nekom osobom i uslišimo njihove jebačke molitve. Nezadovoljni ishodom provodadžisanja ljudi, koji su rizikovali svoj ugled kako bi oni posle dugog jebačkog posta, napokon nešto uboli, smarači-probirači svakoj devojci nalaze manu i ovim pitanjem primenjuju taktiku "napad je najbolja odbrana".
Zagoreli patetični foliranti koji prilikom prolaska svake devojke, zajebu japanske pisce erotske proze, devojci sa kojom je veza realna i pristupačna, pronalaze sijaset mana. Ovi željnici tako ne rade ništa u cilju ispunjenja svojih želja, i pljuju u trud svojih prijatelja koji su čak bili spremni i na to, da ih iskombinuju sa starom simpatijom. "Sve bi uradili samo da ga stave" je njihova deviza, a kada trenutak dođe, prilika se otvori, ostaju skamenjeni i zabezeknuti k'o da su zatekli rođenog dedu kako drka kurac. Po njihovoj priči, problem je uvek u devojci, nikako u njima.
Pera: Jesi li zvao Mariju od preksinoć? Ortak: Nisam. Pera: Ma daj, u čemu je problem, rekao si da hoćeš po svaku cenu da uvališ. Ortak: Brate smara me riba, ne mogu. Čekaj, što je ti ne jebeš? Pera: Nisam ti doveo ni debilku ni nakazu, onakvu devojku ćeš teško naći. Ortak: E brate, dobro. A, što je ti ne jebeš? Pera: Ja sam tri puta popio "bićemo drugari" korpu. Ti magarče, si mogao da si hteo.
Pitanje koje riba postavlja muškarcu, zadivljena njegovim stavovima, moralnim vrednostima ili inteligencijom, čime sa druge strane potpuno isključuje opciju veze, dok je opcija krešenda jednaka mogućnosti da Željko Mitrović ukine reklame na RTV Pink. Zapakovana i sređena verzija izjave:" Kako bih se slatko jebala sa nekim kao što si ti, ali ne sa tobom." Devojka ovim izriče da bi rado trošila taj proizvod, ali samo ukoliko je spakovan u drugu ambalažu. Razlozi neuspeha harizmatičnog muškarca su to što nije baja, nema tačskrin telefon ili mu smrdi iz usta k'o krdu bizona iz bulje.
Ovo pitanje muškarac može protumačiti kao kompliment, jer je neko direktno izrekao da ga na neki način poštuje kao ličnost, a opet i kao poraz, jer pored svega ni ova neće špilju da mu otvori k'o da je njegova kita gubava. Ukoliko je pogođen ovim projektilom od pitanja, muškarac će se povući da ne bi trošio uzalud vreme, ili će se uotopiti u drugarskom odnosu sa ribom na koju se loži, pratiti je do lekara i voditi u "Mekić" na šejk, dok neki tamo lik gura svoj mali žgoljavi pimpek u njenu slatku mirišljavu pičicu, ukrašenu "Svarovski" kristalima.
Posle sat vremena bleje, smeškanja i razgovora...
Ona: Eh, Stevo. Što svi nisu kao ti? On: (U sebi: E do kurca...) Auu, moram da palim, skroz sam zaboravio na obaveze. (U sebi: Odoh da gledam Boka-River Plate.)
Degerativni prevod engleske reči "wingman". U nekoj arhaičnoj, lokalnoj verziji srpskog slenga može se nazvati "batica za ribolov". Kao što Meri Popins ne vaspitava tudja razmažena derišta bez kišobrana, tako pošteni akcijaš ne sprovodi "će jurimo neke pičke" manevar bez krilaša pri ruci.
U mrestovni pohod, nipošto se ne vodi dežurni lakrdijaš, lokalni šmeker, ili lik iz kraja, koji sa dvadeset godina još uvek nosi majicu na kojoj piše "In Flames". Vodi se neko ko neće biti u stanju da pokupi kajmak, neko mutav, običan, prazan, ali opet ukalupljen u svakodnevnicu, i prihvatljiv od okruženja. Vodi se on, krilaš. Njegova uloga je zapravo samo da postoji. Akcijašu treba neko sa strane, kako ne bi izgledao kao šaban koji nema sa kim da izadje u grad. Takodje se koristi ukoliko je mačka skoro već u džaku, ali je odlučila da povede još jednu mačku da joj čuva ledja k'o Džo Domingez Nešu Bridžisu, te akcijaš na red bull u lokalnom kafiću mora povesti svoju podršku.
Krilaša u današnje vreme nije teško naći, jer sve vrvi od ljudi koji odgovaraju modelu. Veća je šansa da u SKCu na svirci afirmisanog rok sastava, ne sretnete Acu Seltika u izbledelom kožnjaku, nego da udjete u autobus u kojem se ne vozi bar tri ovakva lika. Kada bi život bio South park, oni bi bili klinci iz Kartmenovog odeljenja, koji za četrnest sezona nisu izgovorili ni reč.
Krilaš posao obavlja efikasno. Zabada sajber telefon plastičnim sranjem koje liči na olovku, na pet do deset minuta uz zvuk Morandijevih andjela stigne mu poruka. Dok ribice slušaju akcijaša, vrti paklu solidnih pljugi po stolu, i poneki put ukrsti pogled sa jednom od "druga-liga-sedma-pratilja" devojaka, koja se podudara sa njim na skali bezličnosti i umnog nihila. Taj momenat je veoma bitan za akcijaša, jer od više različitih vrsti mojstera izlučenih na malom prostoru dolazi do hemijske reakcije, koja eventualno vodi do ukrštanja polnih organa. Zapravo, pokreće se talas poput onog na mundijalu u Meksiku '86te, a na akcijašu je samo da servira lovinu.
Ključni potez mu je pokazivanje buckastog budjelara u pravcu jedinki sa klitorisom, prilikom plaćanja računa, što dovodi do još jače hemijske reakcije. Da nije prazan kao jutarnja pedeset šestica pokupio bi sve brojeve, te akcijaš mora pažljivo birati krilaša, inače će iz sopstvene puške biti pogodjen u grudi.
Prošetati kroz BG, otvorili su bašte. Pun ih je kurac.
Pripadnici generacije sadašnjih tridesetogodišnjaka, oni koji žare i pale u "pitaj kurac više kojim" ciklusima Slagalice. Oni su za ovu emisiju, ono što je Gale Kerber među čupavcima, dildo među igračkama za velike devojčice, i bivši diktator Ugande Idi Amin među ljubiteljima pohovanih ljudskih guzova. Gospoda, čije je odrastanje išlo uporedo sa emitovanjem najpopularnijeg srpskog kviza. Oni u klonji nisu drkali na Pan-erotiku, već su iz "Borbe" nasumice izvlačli slova, pa od istih sastavljali reči. Retko ko od njih je u ranoj mladosti nešto karo, ali zato skočko-pik-karo kombinaciju izvlače bez problema, k'o Luna Lu iz džepa dotrajali kurton, kad u VC odvuče devetnaestogodišnjeg kelnera.
U društvu im je retko k'o bacao kosku, izuzevši klince iz matematičke sekcije, ali zato slažu tačan broj pre nego što protivnik uspe da izgovori "STOP". Nemaju kafić ili restoran, ali zato poseduju "Metal-ineks" nameštaj, a atelje "Antre" Stara Pazova tepisi, im bleje i u kujni. Dok ostatak populacije reč "ortak" asocira na prijatelja, terminatori će se setiti 347. izdanja stripa "Zagor" gde je ovaj svog vernog pratioca Čika nazvao ortakom. Naravno, to je i konačno rešenje, jer terminatori su uvek u pravu. Najviše vole igru "Ko zna, zna", jer nema šta ne znaju. Od grada Kito, prestonice Ekvadora, sve do autora dela "Ispod svetla moskovskih lampi- Nastja trotoarka", ništa im neće promaći, jer sve je to bar jednom bilo u "Politikinom zabavniku", a oni poseduju sve brojeve. Nikad im se nije dizao na Brenu, prljave maštarije su im se uvek sastojale od aktuelnih voditeljki kviza, sa povremenim uletanjem u kadar, Mile Canić u mrežastim čarapama i gotik korsetu.
Fakultetski obrazovani ili ne, pripadnici generacije Slagalica terminatora, iz ciklusa u ciklus, razbijaju staro i mlado. Kojekakvi apsolventi, moleri kojima je hobi enigmatika, matore komunjare koje su završile žurnalistiku u Sarajevu, svi skupa mog samo da im zubima sviraju soložu o stidne dlačice. Iako Zeka Milioner pruža mnogo više para i tri pomoći, Deki Di Džej Pantelić čašćava aplauzom, SOS kanal u SMS kvizovima nudi slatke osmehe polupismenih radodajki, jebe se njima, ostali su verni svom kvizu. Zbog posvećenosti i lojalnosti, nek im svako veče bude dobro, brda im se u zlato pretvorila.
Voditeljka: U finalu 8643*4 pa sve to na kub, ciklusa TV "Slagalice", Marko Marković, 1977. godište, osvoio je kineski džip i sedam dana za 2 osobe, smeštaj bungalov u Banji Vrujci. Marko, vaši utisci?
Voditeljka: Hmm, dobro... Šta misli Vladimir Mrkalj, pravnik iz Beograda, 148:12, to je prilično ubedljiv rezultat?
VM: Ma svaka mu se dala, dečko je terminator. Zaslužio je da se vozi u džipcu, biće meni dosta i ovaj etison, ionako se ložim na Svetlanu Bojković, još od "Srećnih ljudi", kad je bila glavna sestra Valerija.
Hemija. Varnica na relaciji između dvoje ljudi, bez koje se ne može razviti prava veza. Sve njegove priče, žvake, razvlačenje solaža na gitari, potpisivanje za Čukarički, a kasnije i za Deportivo, neće nadmašiti jednostavni kontakt očima između dvoje pravih ljudi na pravom mestu. Ni njene kratke suknje, izbacivanje poprsja, pozdravi na hodniku i kolutanje očima, neće postići ništa, sem možda podizanja jarbola ispod njegovih pantalona. Sa njom će se osećati kao da čita ono što je Opra u svojoj zadnjoj emisiji preporučila, umesto knjige koja ga zaista interesuje.
Bez žiške, njene priče se neće čuti od Kanzasove balade "Prašina na vetru", koja odzvanja u njegovoj glavi, njena ruka iako topla, činiće se kao ledena flaša BIPovog piva, izvučena sa dna Obodovog zamrzivača, a kada treba da je poljubi, neće osetiti ništa sem guranja jezika u praznu, sterilnu teglu za pakovanje kornišona. Ona će se njegovim fazonima u početku smejati, dok će joj ubrzo postati interesantne, koliko i izvale Šurdinog ujaka, nakon dvesta četrdeset sedmog praćenja serije "Vruć vetar". Vremenom će se udaljavati, jer im je na samom startu nedostajao osnovni element. Kada je on prilikom samo jednog njenog pogleda, srećan kao ciganče kad se popne na traktor, kada shvati suštinu pesme "Otrov" Alisa Kupera, i kada se nakon uzimanja njenog broja, prvi put plaši da pet godina star, deformisan telefon, ne padne na zemlju i izgubi memoriju, e to je jebena žiška.
- Brate, si još sa onom ribom? - Nisam brate, ne mogu nemam žišku za nju. Nisam hteo se foliram... - Ti br'te, ako tako nastaviš, slobodno spakuj alat na tavan, i preseli se na Svetu goru. Kak'e žiške, kak'e pičke materine? Grabi šta ti se nudi!
Ukoliko je "ti si mi ekstra ortak, ali..." uvodna kombinacija aperkata i lou kika, onda je "bolje što si mi rekao" fataliti. Od bedema Kalemegdana, preko bioskopa, parkova, rođendana i žurki, pa širom cele Srbije, većina korpaja koje su muški primili završava se ovom rečenicom. Reč je naravno o varijanti "mi se šetamo, al' se ne rešetamo", drugačije nazvanoj "on kao misli da ona nije provalila da se primio, a ona se pravi blesava".
Iako je stvar očiglednija od rezultata parlamentarnih izbora u zemljama iza gvozdene zavese, devojka će odigrati na šok-efekat "ne mogu da verujem kako Kirbi dobro usisava" kartu, preuzetu sa flajera iz poštanskog sandučeta. Ovim gestom izbegava se "uvek mi je bilo jasno, samo nisi bio u kombinaciji" neprijatna situacija, nakon kojeg se razgovor svodi na nivelaciju terena koji se već pretvorio u Gazimestan posle udara Osmanlija (ništa nije bilo, i dalje se čujemo i viđamo, ali gaće ne dam, bar ne tebi).
Kada šesnaestogodišnji klinac, zaslepljen pojavom ženske persone koja pred njim stoji, prvi put pokupi korpu koja se završava ovim "hedšat u glavu" finalnim potezom, svečano ulazi u kolotečinu šablonizovanih, sistemskih odbijanja, praćenim "opet sam ga ispušio, odo' da se napijem" emo izjavama, koja će ga pratiti sve dok ga jednog lepog dana ne usere. Devojka naravno izlazi kao pobednik, jer uvek je dobro pripisati u tefter još jednog džokeja koji bi rado uzde prihvatio, a i osigurava se busija za budućnost, ukoliko se ispuste povoljnije prilike.
Pera: Šta bi sinovac?
Uroš: Ma kurton, korpa.
Pera: Š'a 'e rekla na kraju?
Uroš: Rekla je:"Bolje što si mi rekao".
Pera: Pa, jesam ti rek'o!?
Uroš: Jesi Pero, lepo si rek'o, svaka ti se ćerka za princa udala.
Pera: Ajd, ajd, nemoj si smoren, biće toga još, tek počela serija, ovo je bila tek pilot epizoda. Vodi tebe Pera na pivo.
