U osmom razredu na ekskuriziji jedno veče pozvah moju tadašnju djevojku da joj pokažem moju sobu. Ona se nećkala, premišljala i pristala. Ja sam joj pokazao sobu.
Rečnik / autori
TR
Tarmi Racmi
na Vukajliji od novembar 2010.viđen 28. mar 2011.
2 definicije0 odabranih42 poena
To su bili dani kada sam se cimao po 10 i više dana da nađem neki film, pesmu, video klip... I kada bi ih našao bio bih presrećan kao da drzim suvo zlato u rukama...i puštao ih po 30 puta nanovo a posle 5 minuta pauze, opet... i pamtio svaki detalj, svaku reč... moj video rekorder i kasetofon su bili svetinja!
Dani kada bih dolazio sa žurke i maštao o devojci koju sam upoznao a posle 5 minuta maštarenja bi mi dosadilo i na sve nacine bih se trudio da dođem do njenog broja (ALI KUĆNOG, jer mobilni je tada bio u domenu mašte), i kada bih ga dobio 2 sata bih se premišljao kako da je nazovem i sta da kažem ako se njen ćale javi, koju foru da prospem. Danas bih joj jednostavno poslao zahtev za prijateljstvo na fejsu, ali gde je tu mašta? Ona vidi moje slike i spazi stomačić, spazi da nigde nema BMW-a oko mene i odmah me odpiše! Onda sam se bar mogao uzdati u moj humor i šarm, ako mi fizikalije nisu baš dobre.
Dani kada sam po celu noć pio sa drugovima, i dolazio kući, odmarao 10 minuta i odmah bi se smorio, opet ih ispozivao na KUĆNE TELEFONE I opet bi smo išli na zurku – jovo nanovo! Danas samo sednem za kompjuter i tu se loodo zabavljamo!
Dani u kojim sam u onim americkim filmovima gledao mlade hakere – klince kako probijaju vladine šifre, upadaju u banke i trezore pomocu te velike stvari – KOMPJUTERA, i razmišljao - šta bih ja sve mogao sa tim “Božijim poslanjem” da uradim!
A onda sam dobio računar...
A onda sam hteo internet...
A onda sam dobio internet...
A onda sam se zajebao!
Hemija. Varnica na relaciji između dvoje ljudi, bez koje se ne može razviti prava veza. Sve njegove priče, žvake, razvlačenje solaža na gitari, potpisivanje za Čukarički, a kasnije i za Deportivo, neće nadmašiti jednostavni kontakt očima između dvoje pravih ljudi na pravom mestu. Ni njene kratke suknje, izbacivanje poprsja, pozdravi na hodniku i kolutanje očima, neće postići ništa, sem možda podizanja jarbola ispod njegovih pantalona. Sa njom će se osećati kao da čita ono što je Opra u svojoj zadnjoj emisiji preporučila, umesto knjige koja ga zaista interesuje.
Bez žiške, njene priče se neće čuti od Kanzasove balade "Prašina na vetru", koja odzvanja u njegovoj glavi, njena ruka iako topla, činiće se kao ledena flaša BIPovog piva, izvučena sa dna Obodovog zamrzivača, a kada treba da je poljubi, neće osetiti ništa sem guranja jezika u praznu, sterilnu teglu za pakovanje kornišona. Ona će se njegovim fazonima u početku smejati, dok će joj ubrzo postati interesantne, koliko i izvale Šurdinog ujaka, nakon dvesta četrdeset sedmog praćenja serije "Vruć vetar". Vremenom će se udaljavati, jer im je na samom startu nedostajao osnovni element. Kada je on prilikom samo jednog njenog pogleda, srećan kao ciganče kad se popne na traktor, kada shvati suštinu pesme "Otrov" Alisa Kupera, i kada se nakon uzimanja njenog broja, prvi put plaši da pet godina star, deformisan telefon, ne padne na zemlju i izgubi memoriju, e to je jebena žiška.
- Brate, si još sa onom ribom?
- Nisam brate, ne mogu nemam žišku za nju. Nisam hteo se foliram...
- Ti br'te, ako tako nastaviš, slobodno spakuj alat na tavan, i preseli se na Svetu goru. Kak'e žiške, kak'e pičke materine? Grabi šta ti se nudi!
