Zaključak/predrasuda hiperpodrozrivosti starije generacije, spram svakog istopolnog druženja njihove (pretežno muške) mladunčadi. U ovom periodu kada su homoseksualne veze zakonski dozvoljene, ali ne i prihvaćene, svaki uobičajeni istopolni međuljudski kontakt je pod lupom.
Sin: Ćale, odoh, vraćam se za par sati. Ćale: Gde ćeš? Sin: Idem da izblejim sa Đoletom. Ćale: Sine, ovako da te pitam. Da nije taj tvoj Đole buljaš? Sin: Pobogu, ćale, šta ti pada na pamet! Pa znaš Đoleta 10 godina... A i ima ribu! Ćale: Ništa, sine, samo pazi. To što on ima curu danas ne znači ama baš ništa... * Sin: Odoh kevo! Keva: Gde ćeš sine? Sin: Kod profesora Jovića, na privatni čas... Keva: E, sine dođi nešto... Slušaj, jako pazi, sve mi se nešto čini da je on... peder. Sin: E, daj, kevo, čovek je oženjen! Keva: Uf, to danas ništa ne znači... Sin: Pa ima i decu! Keva: Pa dobro. Možda ga rodbina naterala da izrodi da se ne raširi bruka.* Sin: Ćale, kevo odoh na vožnju! Ćale: E, sine, nešto tvoja majka i ja baš razmišljamo, da taj tvoj instruktor nije slučajno... Sin: Jeste peder, prošlog puta me je baš lepo naguzio, a znate šta, onda sam i ja njega. Nismo imali ni vremena da skoknemo po kondome, tako da sam sada posle časa rešio da odem da se testiram na sidu i sifilis. Stižem kući na ručak čim završim!
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Učestala fraza kojom se pokušava dočarati kako je u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti sve bilo normalno, a sada su se vrednosti i pogledi na stvari totalno izmenile.
- Sine, zašto si se utegao u tim farmerkama, izgledaš kao pederčina raspala? Priznaj bedevijo, primaš ga u rč! - Ma jok ćale, to se sad tako nosi. - Nekada se znalo ko nosi suknju i hulahopke, a ko pantalone i dugačke gaće. --------------------------------------- - Matori, daj dve 'iljade za grad. - Dve? Jebem li ti 'leb ražani, šta će ti toliko? - Treba jebiga, moram se otvoriti pred ženskim polom. - Pu! A nekada se tačno znalo, izvedeš je u šetnju, kupiš sladoled i ona srećna kao Nova godina.
Balkanski endem. Pojam koji se opire svakom definisanju.
To je kad staviš goblen sa zarozanim detetom na španski zid, deset santima od lamperije. To je kad staviš milje na svaki stočić, stolicu, preko televizora i uopšte, na sve što ima pogodnu horizontalnu površinu. To je kad na televizor staviš uspomenu iz Jošaničke Banje, blagoslov vladike Nikolaja i plastičnu gondolu iz Trsta. To je kad u regalu izložiš celu proizvodnu liniju "Kristala" - Zaječar, gostinske šoljice "od akropolja", Novi zavet, "Čujte, Srbi!" i knjige iz "Novosti". To je kad nosiš "rebak" majicu, upasanu u farmerice sa kaišem zategnutim oko rebara. To je kad znaš da je "italijanka" frizura koja ne izlazi iz mode. To je kad voziš "golf 2" kao momak. To je kad na njega staviš nalepnicu u obliku mrlje. To je kad su ti Lidija Vukićević i Snežana Savić vrhunske pičke. To je kad na devojci ne primećuješ adolescentske brkove. To je kad ne primećuješ da ti devojka liči na Leonida Brežnjeva. To je kad joj fali gornja leva jedinica. To je kad je oženiš u mesnoj kancelariji, pa proslavite pod šatrom. To je kad je u šatri iznad mladenaca toalet-papirom na tepihu ispisano: "SREĆNI MLADENCI". To je kad sa šatre vise baloni i papirni ukrasi. To je kad prodaš golfa i kupiš pasata lubeničara, audi jaje, opel kadet ili ford eskort jer si ženjen čovek. To je kad sa ženom gledaš "Kursadžije" ili "Seljake" i kidaš se od smeha. To je kad citiraš Krstića&sina, Topaloviće ili Radašina. To je kad piješ pivo ispred prodavnice. To je kad su ti sise prodavačice koje su se otegle do poda izuzetno uzbudljive. To je kad te pale debele devojke. To je kad se nalaktiš na šipku pored ortaka - majstora u autobusu, sve značajno šmekajući snaše. To je kad svastiki pri pozdravu šeretski gurneš srednjak u šaku. To je kad ti dođu kum i kuma "zdecama". To je kad kukate na političku situaciju uz rakiju. To je kad zaključite da "opljačkaše ovaj narod", da "nema narod para" i "da 'oće da se vrati socijalizam". To je kad ustanovite da taj Zapad nema tog druženja i te zajebancije, živiš, radiš, a i samo radiš. To je kad zaključite da nema bolje od Srbije.
Idealan odgovor policiji koja je naletela na vas dvadeset, baš u momentu kada idete da bijete drugu grupu ljudi. Taj odgovor može zbuniti policajce na koji sekund, dovoljno da se rastrčite kud koji.
- Alo bre, gde ste vi pošli? Ruke gore. - Polako bre gos'n milicajac, snimamo novi spot. Evo i kameru imamo. Đole, pokaži mu kameru. - Kakav bre spot i jesu to prave baklje i šipke? - Ma jok bre. Plastika sve. Đole snimaj taman da ubacimo i policiju u spot. Evo namestite se ovde gospodo i mi kao bežimo od vas, a vi nas samo gledate. Snimaj bre Đole......paljba! - Au kako ćemo da ispadnemo opasno u spotu, kolega. Dvadeset ljudi beži od nas!
Oduzeti svom klincu najnoviji CD Šake Polumente i olupati ga o astal, a malom zabraniti da sluša takvu muziku. Potom otići, naći Šaku i njega olupati o astal. I Dadu, ako slučajno naiđe. I sve u pičku materinu.
- Jesi ti Šako? - Jašta. - Ti pevaš ono Dišem za tebe? - Pa dobro, i'am ja još mnogo drugih pesama koje... - Imaš još pesama??? :majgerijem katapultira Šaku međ' stolove i stolice: Pa majku ti jebem, da li si ti normalan? Zašto bre truješ ovu omladinu? Sklapam oči jasno vidim kao da si tu?! Šta koji kurac??? Pa saću ja tebi da sklopim oči, dodži amo!
