Poenta. Ogoljena suština. Jedna rečenica koja pogađa direktno u metu. Rečenica koja se obično prećuti.
Postoji u čovjeku neka nejasna težnja da prećuti ono najbitnije. Da govori satima, ali da ne kaže poentu. Da ostane nijem kada treba kazati krucijalno. To počne rano. U mladosti. Jednom oćutiš, strpaš duboko u skladištu svoje podsvijesti i zaboraviš. Zaboraviš? Teško. Rečeno se zaboravlja. Rečenom se oprašta. Oćutanom, hm... Ono što nisi rekao nikada ne zaboraviš. Uvijek će ti stanovati negdje na vrhu jezika. Kao prokleta duša koja lebdi između života i smrti, prećutano lebdi između ćutnje i želje da se kaže. Na vrhu jezika. Tik pred puštanje u etar... ali tu i ostane. Do kraja.
Neki ljudi oćute svoju bit. Suštinu svog postojanja. Nikada je ne podijele sa drugima.
Želio je da bude pjesnik. Da piše za djecu. Želio je da bude glumac. Da pusti brkove kao Zoran. Želio je da živi u Dablinu... Oćutao je. Nije imao hrabrosti da kaže. Da pokuša. Postao je računovođa. Ne živi loše. Spolja. I dan danas kucka u telefonu nasumične stihove, dok čeka zeleno na prometnoj saobraćajnici. Obriše kad stigne kući. Oćuti.
Gdje bi nam bio kraj da smo rekli sve što je trebalo? Zar bi mi žena bila Jovana a ne Žana da sam rekao? Bih li živio gdje živim? Da li bi me i dalje smatrali lošim da nisam ćutao?
Oćutano grize. Oćutano ujeda. Krvavo. Bolno. Vječno.
Riječi su da se govore, osjećaji su da se iskažu. Nemojte ćutati. Posledice izgovorenog ne mogu biti gore od onog oćutanog. Šamar ne boli. Prezir je prolazan. Tuga se liječi. Samo oćutano postojano traje. Mori i ne da mira.
Zašto sam ovo napisao? Zato što... hm.
Comedian89
Lik koji je klasična džidžalica, može se reći solidan košarkaš i polu šmeker. Jebemu mater, ode u jebeni NBA, i smuva fazon, najjaču pičku na planeti i pritom zaradi šou para. U nekom pravednom univerzumu cirko bi sa Koromanom i Sašom Ilićem na Fristajleru, igro za Hemofarm i imo ribu devedeseto.
Negde na ruletu..
-Sve na dvaes' tri.
-Brate ti si lud, do prvog nemamo dinara ako ovo puknemo..
-Opaaaa!
- Koji si Jarić, NEVERA!
Kad on njoj pripali cigaretu, a ona njemu maštu.
Čovek iz naroda, za narod.
Otac i majka. Gospodin i drug. Sam bog posla ga međ' Srbadiju da zavede red i donese blagostanje. Strog, al' pravičan!
Apostol novog doba. Mauzolej se za njega uveliko gradi, u udžbenicima istorije ostavlja se mesta. Njegovo ime na engleskom se piše sa "the" ispred, njegovo poštenje u matematici ima status aksioma, u religiji dogme. On je miljenik širokih masa. Koordinator, konsternator, kooperator. Masturbator.
On je za Kosovo u Evropi i Srbiju na Kosovu, za Evropu u Rusiji. Pred njim se neistomišljenik postidi. Čovek sa insomnijom zbog patnji roda svoga. Diktator, humanista. Onanista.
Prvi put na vlasti uz oprost dobijen od naroda zbog "njegove ružne prošlosti", u maniru svih vrsnih preletača. On gleda sa visine zato što je iznad malograđanskih podela na naše i njihovo, on je iznad svojih prethodnih dela. Bacio je u tamnicu uzročnike sveukupnog nacionalnog propadanja. Velike sile su poklekle pred njegovim argumentima. Njegova slika se užurbano kači pokraj slike Svetog Save pred početak školske godine. Naša budućnost konačno deluje svetla. Mi imamo cara. Jedan mandat je naš dar njemu. Ostatak vladavine biće dar Aleksandra Velikog.
Iz naroda, za narod!
Definicija je napisana za Mizantrophy.
Naopak u pičku materinu. Kraj gradacije naopakosti i kontriranja nekim opšteprihvaćenim normama. Tera kontru kada god može jer tako je u mogućnosti. Kada ljudi beže od pljuska on stoji na kiši i gleda zvezde. Kombinuje košulju i er maks patike. Tvrdi da Ksendža nije bila dobra riba a da je Severina fina umetnica i dobrodušna žena.
Svako zna barem jednog takvog. To je onaj koji žicka za batine svakom svojom izjavom. Kurac izjavom, samom pojavom! Evo sada sam od samog pomena dobio želju da prebijem jednog takvog kojeg poznajem. Krampom po glavi stanovnika.
Elem, ovaj tip osobe bez pardona tvrdi da Hrvatska ima najjaču reprezentaciju u Evropi, da je Krneta pouzdan a Šćepović ima golgeterski instinkt. Nebitno je koliko je glupo to što priča, bitno da je kontra i da što više mrcvari muda svima sa kojima razgovara. Pliva uzvodno.
Grupa od pešes ljudi seda za astal u ugostiteljskom objektu:
Konobar(kelner, mali, izvini): Izvolite?
Gost 1: Daj nam litar-litar puta dva!
Gost 2: Nemoj bre puta 2, daj dva vina i jednu kiselu nećemo letnji da pijemo valjda!
Gost 3: E, jel "smederevka Tikveš"?!
Gost 4: Ja ću pivo. Točeno.
Gost 5 gostu 4: Pa dobro lebac mu jebem, zašto drkaš levom rukom?!
Gost 4: Hoću pivo, šta je problem?
Gost 1: Daj mu pivo, poslednje mu bilo! Znači, dve litre "smederevke", jedan "knjaz" u staklu i jedno usrano, popišano, mrtvo, točeno pivo.
Konobar: Odma dođe.
Gost 2: E, izvini, aj i muziku usput reguliši, pusti radio "Moravu" npr.
Gost 3: Ma jok, daj radio "Raka Ešinger"
Gost 4: Imaš neki disk od "Dubioze"?
svi u glas sa sve konobarom gostu 4: Napusti saranu! Mrši kući pa tamo drkaj levom rukom jebo te onaj što te nasadio tako kontra drkošu jedan!
Ovo je rečenica kojom svi razgovori sa ukućanima počinju i završavaju se, a tiču se tebe. Kada se okreneš u prošlost, cela tvoja familija 10 kolena u nazad su bolji od tebe. Kao novi Ajfon i Nokia 3210, s tim što si ti ta mala Nokia.
Krenimo od pradede. On se školovao do 4. osnovne. Jebiga, smetovi, vukovi, vile i drekavci ga omeli na tom putu. On je sve mogao da postigne. Pošto su mu oca zadavili Bugari u ratu, na njemu je ostalo sve. Morao je da se brine o majci, bratu, sestri Marici, sestri Ljubici i sestri Nadeždi (koja se udade za onog što mu se ime ne spominje u kući, ali to je duga priča). Namirivao je stoku, kosio, orao i kopao, ali je ipak bio čovek.
A sad, deda. Sa dedom je već druga priča. On se čovek školovao za mašinbravara, upoznao u Trstu tvoju babu, oženio se, dobio tvog ćaleta i strica, radio u državnoj firmi, dobio stan, fiću na čekove i dočekao penziju. Jednom reči, pravi porodičan čovek. Pa, ti vidi.
I na kraju, ćale. Gradski šalabajzer. Odrastao na kaldrmi, završio fakultet, koji je u to vreme bio duplo teži nego ovi vaši, jebiga, komunizam, radilo se i učilo. Jurio cice, radio noćnu i završio u roku. Na radnoj akciji upoznao tvoju kevu, naravno, seksa nije bilo dok se nisu uzeli, pljuge nije ni mirisao, trenirao rukomet čovek, nije bio jebivetar kao ti. I da, služio je vojni rok 2 godine, nema tu tih civilnih i koje pičke materine.
Ti. Ti si danas besan. Spavaš do kada hoćeš, izlaziš, vratiš se pitaj kurac kada. Ne juriš devojke, na produženoj godini studija si, ne šljakaš nigde, vojsku nisi ni služio (izvukla ti kevina koleginica sa VMA potvrdu da imaš deformitet cevanica i tabana. Prc, evo vam kurac da ja idem šest meseci po gudurima).
E, sad. Danas deda ima bolove u kostima, pije one kapi za vene i gleda Žikinu šarenicu. Ćale postao tehnološki višak, keva ga izdržava, puši tri pakle dnevno, juri Poljake iz iksa i dva plus drugo poluvreme. E, a kakvi ćemo mi biti...Da li će i nama naša deca biti besna i raditi sve pogrešno, ostaje pitanje na koje čekamo odgovor...
Ovo je stari izraz koji upozorava na takve ljude.
To su ljudi koji su pročitali jednu knjigu i drže se toga što su pročitali u njoj i smatraju da je to sva pamet ovoga sveta.
Najčešće su to fanatici koji čitaju Kuran, Bibliju, Mein Kampf , Marksov KAPITAL i takve knjige.
( što se tiče biblije i kurana ne želim da vređam ničija religijska osećanja )
Željko Joksimović, Željko Samardžić, Željko Vasić, Saša Kovačević, Bojan Marović...
Ljigavosrcecepajuće pesme koje su sve iste:
Voleo sam te, a ti mi ljubav nisi pružila, o kako si mogla ako si znala da ja samo za tebe živim... OOooOOuuuOouuoouuu...
Poređenje koje služi da opiše atmosferu u kojoj ste se našli:
Niko živi te ne zarezuje dva posto, delom zbog sopstvene zatupljenosti, delom zbog trenutno-mi-se-jebe-za-sve stava.
-I odem ja na to stovarište da pokupim biber crep, a ono desetak crnotravaca u siledžijkama, više očiju nego zuba, sede, loču i igraju stoni tenis. Jedan juri mačke viljuškarom, drugi čita "Treće oko". Ja im po' sata pričao šta mi treba, al' jok, kao da sam uleteo u prvi red na Sinanovom certu, ponapijali se i mrse muda, gledaju me belo i teraju u kurac.
„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“
Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.
Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.
Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.
Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.
„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.
Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.
Tamo je ona. Njena dva oka i ono malo čudo u njenom stomaku. Tamo smo mi.
Dva povezana štapa kulena.
U Tarzaniji se žešće zakuvalo. Mojim dolaskom, šanse su postale veće...da sva trojca završimo na urgentnom. Zapata je u problemu. Treba pomoći čoveku.
Skačem na Vajsmilera u stilu Žan Žak Ru....u stilu Žan Klod Van Dama, nogama mu obavijam glavu i baš u tom trenutku se prisećam da ne posedujem znanje baš nijedne veštine da bi ovaj potez uspeo. Telo mi pada na zemlju, ali noge ostaju na ramenima Vajsa...a zna se šta se radi kad su vam nečije noge na ramenima. E pa zna i Džoni. Najebali smo. Frenkija ni od korova.
Ludnica u džungli traje par minuta...Izvlačimo deblji kraj...Jebi ga, ipak je ovo njihova teritorija...
Kramponom: „U jebote! Ovi nas izuše iz patika! Gde si bre ti Frenki kad se zakuvalo!?! Prvo se praviš lud za...“
Francky: „Alo brate, smirnoff...Ko vas tuko po ušima da dolazite vamo? A i nisam ti ja brate u tom fazonu...“
Kramponom: „Šta si koji kurac onda zakačio na avatar onog lika iz Fajt kluba!?“
Francky: „Brate ša se ložiš...To je sve...To ti je sve virtuelno...“
Zapata: „Šfa fiftuefno, pfodo fi naf Ffenki!“
Francky: „E da...Zaboravio sam da vam kažem jedanaesto pravilo Fajt kluba...Ako imaš pičku na ziceru, da se tako duhovito izrazim, ne moraš da se biješ!“
Kramponom: „Zapata, ovaj nam je večeras trebo, ko kondukter u tenku! Još nas i jebe!“
Zapata: „Ma pufti ga u piflju mafefinu! Ffa mi je ofo tfebafo da....““
Kramponom: „Smiri se Zapata, smiri se...A i iskreno, nekako si mi gotivniji tako bez zuba...“
Zapata: „Ma mf i fi u fifku fafefinu!“
Kramponom (sebi u bradu): „Uh, kakvo veče...Podseti me na devedesete...Sva sreća pa su prošle...“