Misteriozni prašak iz daleke zemlje koji lasica i zec kupuju od veverice i konzumiraju na žurkama. Veverica je potrošila sve pare sa žiro računa, pa mora jadna da se snađe da prehrani sitne veveričiće. Ali avaj! Zli Aca Lukas jaše džinovskog leptira i preti da im otme kokos i nacionalnu tv frekvenciju!
Veverica sa tavana progovara: -Ja sam mala veverica i pravi sam zvrk, Lukas ide, šmrče kokos, svi u šumu trk. ___________________________________________________________________________ Tako je veverica još jednom spasla celu šumu, a lasica je vevericu u znak zahvalnosti zaposlila kao degustatora žira u jednoj renomiranoj kanadskoj firmi. Veverica je ubrzo zatim na samitu degustatora žira - žiranata - u deblu severnoameričke sekvoje osvojila prvu nagradu za životno delo i zlatan panj u obliku žira, donaciju junaka turske hit-serije, Kivanča Tatlituga.
Nemaju da se kupe u gvožđarama jer nijedna fabrika ih ne proizvodi a Kinezi nemaju od koga da ih kopiraju: jajcangle se kuju. Na prvi pogled izgledaju kao obična klešta, nešto kao hvataljke ili mašice, ali onaj deo do kljuna, proširen a nazubljen, krije pravu namenu tih mengela. "Možda ovo služi za krcanje orasa", pomisliće neki mladunac, ali neobjašnjiv osećaj nelagodnosti u predelu mošnica će ga opominjati da nije. Jer, iako on možda ne zna šta je to, njegovo telo instinktivno prepoznaje opasnost.
Prvo i jedino pravilo u vezi jajcangli je: ne želiš da se nađeš sa pogrešne strane jajcangli!
-Milorade, recider onom tvom mlađem da mi ostavi šćer na miru! Ako mu je rekla da neće onda to znači da neće: nema šta on da je zivka, sačekuje i da mi obleće oko kuće kad žena i ja nismo tu. -A šta tebe to briga, komšija, i šta može njoj da fali? Nema šta ja njemu da govorim nit' bi on mene posluš'o, jer znaš kakvi su kad namirišu - to niko ne zadrža. Ponajmanje ne ti od tvojih 50 godina. -Komšija, pa neću ja da se bijem sa njim: znam gde mu je legalo, samo ponesem jajcangle. -Ne bi valjda?! -A šta tebe to briga, komšija, ostaće ti onaj stariji.
Kaznena mera. Penal za onog ko hoće pre vremena da odustane ili napusti neku društvenu igru. Ispisnice umeju da budu surove, naročito ako se iz igre povlači onaj ko u tom trenutku gubi.
-Jebite se i vi i vaše Kamene face! Sedim ovde sat vremena, a samo vama ga blajva! -He-he! -Ne mogu više da vas gledam kako se cerite! Idem kući! -OK, al mora da padne ispisnica. -Šta, da nećete možda macole da mi lupate? -Jok bre, nismo deca. Ti ideš ispod stola.
Umro drugom najlepšom smrću na svetu. Uveče legao, ujutro nije ustao.
- 'De si druže, sto godina! - Evo, idem sa sahrane... - Čije? Neko poznat? - Sećaš se onog što je jedini diplomirao u roku od cele generacije? - Žika Teleskop? Sećam se, šta mu bi? - Zaboravio da se probudi... - Uf, tako bi i ja voleo da odem, u sred spavanja... - Ma jeste, pa da prestraviš ženu u najlepšem trenutku.
Čist indijanski sleng. Tako su severnoamerički domoroci nazivali omražene vojnike Unije, zbog njihovih plavih uniformi.
-Deda, deda! -Šta je bilo Glupi ovne? Što si tako zadihan? -Moram da ti se pohvalim! Ubio sam i skalpirao svoju prvu Plavu bluzu! -Daj da vidim skalp... -Evo ga. Kul, a? Jesam sad i ja ratnik? -Pu jebem ti mater ludu! Plave bluze ne postoje već 150 godina, a ti si sjebo poštara što nam donosi penzije u rezervat!
Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost. Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...
Jedan od retkih radnih dana u životu zaposlenih kada se desi da im šefovi, kontrolori i drugi budžovani nisu u firmi. Dan bez tenzija na šljaci, opuštencija a posao ide.
- Aj pitaj šefa da izađemo ranije, posao je gotov a treba da spremam slavu. - Pali ti slobodno, danas je Dan boranije, svi šefovi su na putu. Ja imam još nešto da završim, pa ću onda.
