Ovom rečenicom počinje uvod u surovo odbijanje od strane pripadnica nežnijeg pola, a žrtve su najčešće obični, dobri momci koji se očajnički trude da nađu devojku ali im to ne polazi za rukom.
Pažljivo je slušajte šta priča i ako čujete ovu rečenicu a zatim ono "ali", istog momenta počnite da se udaljavate od gospođice sa kojom razgovarate i držite se na sigurnom rastojanju od nje, jer ono što ona stvarno misli je " Skloni se od mene majmune ružni, glavati, debeli, neokupani,retardirani, izgledaš kao da su te pravili Isidora Bjelica i Ivica Dačić ".
Zbog ovakvog foliranja najbolje je izpičkomaterinati dotičnu.
Kafić pored škole, uvek prepun ljudi, petak, opuštena atmosfera, svi sede, pričaju i smeju se. Kao i obično 5-6 devojaka sede za jednim, a 5-6 momaka za drugim stolom a među i njima Radovan koji već duže vreme iz prikrajka vreba i snima Milicu. Posle velike bitke u sebi i višesatnog hrabrenja drugova koji su mu ulili izvesnu dozu samopouzdanja on prelama, ustaje i prilazi stolu gde su devojke:
Tip koji pogleda jedan dokumentarac i onda je spreman da se pretvori u Hajda iz veselih 70-ih i da celom svetu objašnjava pravu istinu koju su oni suviše slepi da vide. Na nekoj objektivnoj skali iritantnosti (od 1 alimpićke do 10 alimpićki) veselio bi se na čelu iznad mtv bendića koji furaju crvene kravatice a tik ispod onih šarenih reklama za ajpod i jebene AliMekbil. Doduše ruku na srce nećete ga na prvu prepoznati među svetom jer je mirne ćudi i uljudan sve dok ne provali da niste kao on latentno lobotomisani od strane Pitera Džouzefa i Zeitgeista i da ne kapirate da oni u stvari noću Amerima stavljaju čipove između prstiju i da im ispaljuju gudru iz satelita u supu, tada će mu iskočiti žila besa na čelu i biće spreman da vam satima prducka o pravoj istini, ljudima iza zavese, i tome kako treba da ugasimo televizor i upalimo mozak i da ne kupujemo naftu jer od tih para teraju Mijanmarsku decu da prave patike.
U kategoriji onih koji zaziru od jednog ekstrema, pa zato odlaze u drugi ali beskrajno gluplji, Cajtgajst revolucionari su ipak male mace u odnosu na hipike, arafatkaše, zalagače za prava životinja i aktiviste za da se deca ne biju već da se vaspitavaju nežnim rečima i milosnim pogledima, sve zajedno idealne kandidate za jedno krstarenje sa startom u Duizburgu a ciljem u Grebenu Lorilaj.
Iz svega ovoga se izuzimaju fanovi Digitalnog anđela, kojima je taj film ipak neko najverovatnije slučajno poturio između Nodija, Fifi cvetića i Dore čizmice.
Matori oni te gledaju, nemoj da dozvoliš da te oni gledaju jer te oni gledaju i sve znaju.
Vrsta izlaska na ispit koja nema za cilj polaganje istog, već ima inspektivnu svrhu, tj. vodi se pod izgovorom "čisto da vidim kako izgleda, predaću prazan papir".
- E, kolega, si učio ti ovo? - Ma jok, ja sam ovde turistički.
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
