Pesma koja sa pravom nosi oznaku mita. Njen autor je Zdravko Škender, a postalo je poznata širem auditorijumu kada se pojavila u seriji "Složna braća". Pošto ne može da se nađe ni u jednom kutku čudesne mreže Interneta, a CD-ovi ili kasete Zdravka Škendera se sigurno ne prodaju na kioscima ispred vaše zgrade, došlo je do pitanja da li ova pesma uopšte postoji. Neki kažu da je napisana samo jedna strofa za "Složnu braću", drugi su nudili novčane i materijalne nagrade za ovu pesmu, a treći su čak tražili adresu Zdravka. Iako možda ništa od ovoga nije istina, postoji nada da će se ova pesma negde pojaviti, a do tada ostaju reči ove legendarne pesme: Moja ljubav ima snagu vala, jedna suza na moj dlan je pala, moja Suzi, ti si moja nevera. Pesma je postala toliko tražena, pa je počela da se koristi i u svakodnevnoj upotrebi.
- Pre ću ja naći Škenderovu Moju ljubav, nego što ćeš ti završiti faks.
Najbezbednije prevozno sredstvo, legenda asfalta, makadama, kopna, mora, ruski odgovor na sve fensi kamione-apartmane poput skanije, volva, mercedesa... Kabina mu nije opremljena kao soba u luksuznom hotelu, ne možeš ljudski ni da se ispružiš, kontrolna tabla i unutrašnjost je naravno gvozdena, ali zato je nekoliko godina zaredom pobednik relija Pariz-Dakar, relija Argentina-Čile i relija Svileni put, i naravno jedina je zamena za brodove-čamce-tankere, zimi, na zaleđenim ruskim rekama.
- Rusi misle da je prvo biće na zemlji bilo kamaz, i da je ono glavni razlog što su dinosaurusi izumrli. Ali kasnije su ipak ljudi uspeli da pripitome kamaz, koliko god to čudno i neverovatno zvučalo.
- Za vozača kamaza kažu da na saobraćajne znake obraća pažnju samo iz čiste radoznalosti i da nikad ne koristi pojas.
- Kamaz je poznat po tome što nije prošao kraš-test, već je polomio zid i izgubio se u nepoznatom pravcu.
- Kamaz uvek čeka iza krivine kad počnete da pretičete. Ako slučajno tamo ne sretnete kamaz, to znači da se vi nalazite u kamazu.
Gej. Ukoliko ste onako građanin sveta pa volite taj izraz. Peder. Ukoliko ste ponosni stanovnik brdovitog Balkana. Lik koji voli da se spava u guzu na jeziku onih prvih. Lik koji voli da se šuri u plinaru na jeziku ovih drugih. Kako god da okreneš isto ti se 'vata. Izraz je počeo da se koristi najviše posle filma Gospodar Prstenova, posle kog se i omasovio žanr epske fantastike i mase su prvi put videle kako izgledaju vilenjaci. Plavi, nežne kože, flafičasti, feminizirani, baršunasti, gipki, ženskasti i koliko god da u nekoj sceni filma vilenjak surovo ubija horde neprijatelja, opet nekako sve to deluje pederski ili ako hoćete, gej i stvarno deluje kao fantastika. Uvek kada se pojavi vilenjak u sceni nekako ga je lakše zamisliti kako vozi rolere nego kako tamani horde neprijatelja, a kada bi se dva muška vilenjaka poljubila, delovalo bi kao lezbo film. Baš gej rasa.
Aragorn: Pogledaj ka istoku Legolase. Vatre se dižu. Sauronovo oko se okrenulo ka Gondoru. Legolas: Da, ali pogledaj u zvezde i kakav divan kontrast baca svetlost od vatri na noćnom nebu. Aragorn: Moramo se spremiti za krvavu bitku koja predstoji. Legolas: Možda nam je ovo poslednji dan života znaš. Valjalo bi to iskoristiti. Aragorn: Na šta ciljaš? Sa vama vilenjacima čovek nikada ne zna. Legolas: Pa mislio sam malo, da pridržim tvoj mač, ako me razumeš. Aragorn: Pa evo ti mač, ali koji će ti đavo kada imaš tvoj luk i strelu. I juče si tražio od Gimlija sekiru da držiš. Čudni ste vi vilenjaci skroz. Legolas: Au bre koje ste vi svi sirovine idem da spavam. Daj mi onu veliku sveću tamo. Aragorn: Evo ti sveća, šta se ljutiš odmah kao neka žena.
Zamišljam jedan takav primer: Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije. U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke. Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje. Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega: - Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi... Celo društvo se kida od smeha. On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući. Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
- Dvadeset i dve godine. Dvadeset i dve godine, sine, imam ovog juga i vidi šta je kvalitet! Lampica za gorivo se nije ugasila svih ovih godina, a ni jednom je nisam menjao! Vidiš kako radi, k'o nova!
Lik koji troluje na krajiškom prelu. Ima običaj da u sred pesme izbaci neke svoje rime i pokvari narodu veselje. Takođe poznat je po tome što ga Krajišnici stalno isprebijaju, pa se kući vuče kao olinjala seoska mačketina koja popije koju oklagiju pride, jer ima ljubomornu ženu sa veoma lakom rukom.
Žare i Goci okupili društvo ispred pilane, tu su i zvučnici sa Alpina pojačalom, toči se rakija i mezi se. Kreće i pesma : -Malo Slađa malo Zorka... (ubacuje se troldžija) -Malo sise i pičoka, pojebe se više koja eto đe je snaga moja!
Gosti se krste i levom i desnom, prelazi se na sledeću pesmu.
-Milice kćeri tatino zlato... (troldžija mu dao po spemu) -Tebe bi čiko za sisu vato!
U tom trenutku gasi se pojačalo, a pale se pijani Krajišnici sa arsenalom koji su preneli preko granice još devedest pete. Epilog priče je par stotina hitaca, šumski požar i krivična prijava protiv NN počinioca.
Po zavrsenom skolovanju, proces koji traje od 6 meseci do godine dana. Duzina procesa je uslovljena sledecim faktorima: kadar drvoseca se salje na privremeni rad u Sibir, koji ima zadatak da isece smreke povrsine 10 hektara koje potom istesterisu rucnim testerama, onda ih vuku konjskom zapregom do obliznje fabrike papira gde kuvaju drvo kako bi se izdvojila cista celuloza. Tim postupkom dobijena sirovina se cedi, pa se susi a onda se beli. Na ovaj nacin dobijen papir se rucno sece u A4 format, pa se salje kod kaligrafa koji perom divlje patke umocenim u specijalnu vodootpornu tintu ispisuje diplome.
