Grobljanska dumčina. Najsporiji pravac u metal muzici. Ukoliko si bubnjar u ovakvom bendu, drmneš jednom po dobošu, odeš u park sevneš pola gajbe "Meraka" i ispurnjaš celu paklu krdže, vratiš se posle 45 minuta gruneš po čineli, a vokal i dalje ispušta onaj isti grol sa početka pesme, mešavinu besa i očaja, kao da je zatekao kevu u dogistalj pozi sa Jehovinim svedokom koji je pri pamprčenju davi kravatom i recituje molitvu.
Valja i za stond na nekoj gajbi. Pesme traju i po pola sata, pa ne morate onako navareni svaki čas da čačkate po sistemskim fajlovima i Kasperski antvirusu pokušavajući da opet pustite muziku.
Ia'm tri keta, bani već u sedam kod Krleta. Nagruvaj neku dumčinu na uzbu.
-Žemo Mrtva snaša?
Mojne Brajd brate, mnogo brzo. Mornful Kongregejšn.
Lik na intenzivnoj nezi, privezan na bučno-šištave aparate za veštačko disanje.
- Ćao, Ćomi, evo banane ti poslala keva. - E fala ti ko bratu. - Ima ih dosta, pa daj neku i onom Dart Vejderu u krevetu u ćošku. - Mare, jebote, čovek je u komi. - E, BRAĆORI, AKO ME ČUJEŠ, MEJ D FORS BI VIT JU!
Odjeb jednog blek metalca upućen drugom koji je nedostojan martinke da mu maže imalinom s usana, a kamoli da uradi nešto drugo, recimo da ga pogleda u oči.
Lord Glodbrc: Des', Šagrš'kak, brate, 'oćemo na neki vops, a? Grof Šagrš'kak: Ne bratimi me, balavanderu, nismo mi zajedno crkve palili! Za tebe sam... (dubok, hrapav glas od kog se hvata inje po prozorima) GROF ŠAGRŠ'KAK!
Kaže se za čoveka koji u krevetu provodi više od 13 sati, posle ceo dan provede dremajući, večito je neispavan i umoran, a u cik zore računa vreme oko 11 ujutru.
Kako jedno istraživanje u Nemačkoj otkriva, u nezgodnoj situaciji susreta sa medvedom, raširiti ruke, pljeskati dlanovima visoko iznad glave i praviti gromoglasnu buku. Izraz opisuje način kafanskog ili kakvog drugog veselja mužjaka koji u svom DNK kodu nema recke za glumu, i pati od generalnog manjka osećaja za ritam i sluh. Često je i sam nezgrapan, planinske konstitucije, čvrstih vilica. Dovoljno bez osnovnih manira, a opet dovoljno bez srama pod uticajem alkohola, nespretno napušta sedeći položaj, i uz prepoznatljive Balkanske melose širi ruke, diže ih visoko, pljeskajući šakama kao lopatama dok ustima generališe nerazumljivu buku. Zapravo, ovako tera ljude od svog stola, a ne medvede. Zapravo, ovo je Srbija, ne Dojčland.
- Joj vidi Žiku Sunce ti jebem! Misliš da će opet da padne teranje? - Pravo da ti kažem, levi krak je već u vazduhu. Reklo bi se da hoće. - Ja bežim za sto kod Simketa smarača, ipak je to manje zlo. - Ae gubi se. Pičko. 'De si Žiko, kraljino?!! JEDNA SANjA JEDNO PROLEEEĆEEEE!
Kada za nekoga kažemo da je "usrao motku" to, ukratko, znači da je taj uradio nešto zbog čega će trpeti teške posledice. A odakle baš izraz "usrati motku", zašto baš motku i zašto baš dotična radnja verujem da mnogi ne znaju. Sada ću to, na svoj dosadni način, kako samo ja znam, da objasnim u primeru.
Verovali ili ne to ima korena u vojsci i ratu. Početkom XX veka ratna strategija se još uvek svodila na "viteštvo" i opštu tarapanu tipa prsa-u-prsa iako je vatreno oružje već odavno moglo da potisne potrebu za tim. Znači, istrči iz rova i pravo na stacionarne mitraljeze i haubice, pa ko preživi, dobije orden i tapšanje po ramenu. U I Svetskom ratu, kao i Balkanskim ratovima to je bio slučaj i u našoj vojsci. E sad, zamislite da u toj frci i jurišu na rovove nekog vojnika "pritera". To bi bio ozbiljan problem za koncentraciju, a samim tim i za život i zdravlje dotičnog vojnika. Zato su pre svakog proboja i juriša, vojnici dobijali obrok, a uz obrok i lakši laksativ kako bi se "ispraznili" pre bitke. Pošto ne mogu stotine ili hiljade vojnika da "rade radnju" posvuda (zamislite na šta bi ličio front posle toga), iskopavali su velike rupe u zemlji, preko tih rupa bi bile postavljene motke na koje bi vojnici seli i "obavili dužnost". Posle svake "smene", rupu bi zasipali negašenim krečom, radi dezinfikacije, pa sledeća "smena" i sve tako dok svi ne završe, onda bi rupu zatrpavali i u boj junaci. Pored svake rupe bi stajao podoficir, najčešće narednik, koji bi pazio da niko ne "obavi posao" na motku, jer posle tog vojnika treba da dodje sledeći koji treba da sedne na nju. Kazna za vojnika koji uneredi motku je bila deset udaraca bičem. Dakle, kada bi vojnici videli da neki njihov kolega dobija batine i pitali zašto ga kažnjavaju odgovor bi bio "Usrao je motku". Tako se taj izraz "odomaćio" u našem narodu i postao sinonim za svaku grešku koja može pojedinca skupo da košta.
