zlucca

Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.

Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

Anastas Petrović
1900-1998
prošao sito i rešeto

BABalkonac · 27. maj 2009.💬 891.12149

Japanac je totalni perverznjak i u svakoj svojoj perverziji zamišlja ženu koja je obučena kao da je upravo pobegla iz škole ili neki porno crtać.
Vrsni je poznavalac borilačkih veština i prosto je rođen sa tim bez ikakvog treninga.
Jede samo živu ribu i pirinač od kog pravi i rakiju ali ta rakija je smešna za našu šljivovicu i zove se sake.
Svaki Japanac, kada ode na odmor non stop slika foto-aparatom marke "Sony" hiljade slika, smeška se i klanja čak iako ga psuješ.
Japanac ima kožu žute boje, jako je mali i mršav, a ima i veoma mali penis ali to nadoknađuje raznim pomagalima kojim arči Japanku.
Tehnički je daleko ispred nas i već uveliko vozi automobile koji nemaju točkove nego lebde malo iznad puta.
Japanac je jako častan čovek i ako slučajno radi na nekoj javnoj i bitnoj funkciji, on se i za najmanju grešku ubije.
Što se tiče odevanja, Japanac danju nosi odelo a uveče kada odmara u svojoj kući sa papirnim zidovima, nosi kimono.

JKJohnny Kurajber · 9. feb 2011.💬 6186449

Interesantan, poluozbiljan izgovor za napuštanje dosadnog društva. Ipak, začuđujuće veliki broj ljudi ga ne shvati kao sprdnju, nego sasvim ozbiljno.

- Ljudi idem ja kući.
- Gde ćeš, tek je deset sati?
- Ma idem da spavam. Treba ujutro rano da ustanem, da doručkujem.
- E jebiga. Ajd vidimo se onda, laku noć.

RIRinsvind · 16. feb 2011.💬 361.00245