Dama odgovorna za nastanak Teorije relativnosti i svu slavu koju je pobrao njen suprug Albert, inače čudak sa nakostrešenom kosom i ružnim brkovima. Dok se Mileva jebavala sa silama gravitacije i tenzorima energije-impulsa, Albert je po ceo dan visio u kafani ili se igrao sa mačkama. Skromna, kakvom je Bog dao, Mileva je svu slavu i Nobelovu nagradu prepustila svom voljenom Albertu. Fakultet nije završila jer nije 'tela. Genijalnost joj je osporena uticajem jevrejskog lobija, uglavnom zato što je Srpkinja.
- Alberte, vuci guzicu ovamo i objasni mi šta si ovo žvrljao po svesci? - Mileva dušo, to je maca... - Maca!? Maca, pizda li ti materina! Pa je l vidiš da sam tu zapisala da brzina svetlosti mora da se kvadrira inače ode relativnost u kurac. - Izvini srećo, samo ti radi, idem ja da prčkam nešto oko ovog fotoelektričnog efekta... - Alberte nesrećo, nemoj da si pipnuo fotoelektrični, znaš da sam pri kraju. Pazi da se mačke ne poseru tamo na papire. Ajde piši Frojdu, pozdravi ga i pitaj ima li leka za tebe. - Važi, Mileva, dušo moja. Ljubim pametnu glavicu. - Tako. I idi prošetaj malo. Mnogo mi se pije kvas, idi kupi - nemoj da si Jevrej.
Ibarska. Auto pored puta na dizalici. Otpao zadnji lonac. Lik sav umazan leži ispod auta, kolenom pridržava zadnji lonac, levom rukom drži izduvnu granu, desnom pokušava da dohvati "trinaesticu" ključ, u zubima mu parče žice za vezivanje. Pored auta četiri "saborca" mu verbalno asistiraju. Jedan zabio ruke u džepove, drugi drka mobilni, treći pušta muziku u kolima iako auto stoji na dizalici, dok mu četvrti drži predavanja kako najbolje da učvrsti otpali auspuh.
Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.
Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.
Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.
Ono neobjašnjivo i sakriveno duboko u nama, što nas vraća kući iz bilo kojeg dela grada, bez obzira koliko ubijeni od alkohola bili... Takođe nas usput nahrani u nekoj ćevabdžinici ili pekari, ubada nam ključ u bravu, smešta nas u krevet, mada ne obavezno i izuva...
-jbt 'ladno sam se sinoć ubio ko Rus, ko me je doveo kući?! -pa niko brate, sam si se izgubio, tražili smo te pola sata pa odustali... -zju, vidi, još sam i dva parčeta pice kupio u Karibiku, da mi se nađe za doručak, samo se ne sećam u kom od ona dva...
To je pitanje koje usledi nakon nekog "superkul" momenta neke osobe, i čime mi aludiramo na našu kvazizanesenost tom pojavom.
-Matori, tutnuo sam aluminijumske felne sa rotirajućim svetiljkama koje menjaju boju, znači ful fulova, keve mi Nevenke. -Jebote pa to je vrh. A jel smem da te pipnem? -??! ------------------------------------------------------------------------------------------------- -I tako brate ja sinoć, navatam onu Milevu, 2-3 puta za buljsona, pre nego što je otišla kući. -Vau brate, jel smem da te pipnem? -Ma duvaj ga bre...
