Porođaju obavezno prisustvuju trudnice, a sve češće i očevi. Sa aspekta polne ravnopravnosti, događaj nametnut savremenom muškarcu u cilju sticanja porođajnog iskustva i podrška u patnji bračnom drugu, istom onom drugu koji u slučaju rata neće morati da drži pušku niti ležati sa vama u vlažnom rovu da podeli vašu patnju. Neželjena epizoda koja će vam dugoročno ogaditi pičetinu ali i najradosniji trenutak dolaska na svet vašeg modrog i smežuranog deteta. Mada, nije oduvek bilo tako.
1956. - Milunka, opet zaostaješ vrstu, pizda li ti materina! Deder prioni malo, jebala li te Klara Cetkin i osmi mart, vidiš da ide kiša odovud, sve te ne jebalo. - Joj, Rajko, nešto me žiga preko stomaka, kanda ću se porodim. - E majke ti ga spalim, pa jesi sad našla, na pola njive? Šta duradim sam, da suvatim za kurac pa digram? Ajde, idi tamo legni ispod kola u lad, imaš u alatu srp da precvikaš pupak. :pola sata kasnije: - De si dosad, steram ti ga majke, onoj rospiji! - Ene, Rajko, prepovila sam je u tvoju potkošulju i podojila. Daviš kaka je lepa, ko anđeo. Sva je na tebe. - Uh, de te nađo tako nesposobnu, vola u dupe dubodeš ne znaš. Ni muško nisi znala da rodiš, jebo li te konstruktor! Na ovu motiku i pazi na pasulj! I življe to malo, šta se vučeš ko prebijena!
2012. - Draga, sad sam pričao sa ovim doktorom što ti je održavao trudnoću. Rekao je da će ići sa epiduralnom, kako si zahtevala. Nećeš osetiti. Dadoh mu 300 evra. Plus 150 da bih bio ovde sa tobom, mila. - Stisni mi ruku bre, vidiš da imam kontrakcije na svakih dva sata. Aaaah, jao koje su to muke, da ti znaš. Lako je vama muškarcima, eno i vojsku vam ukinuše. A mi žene da se patimo celog veka. - Pa nije baš tako ljubavi, eto, ideš na porodiljsko dve godine. Pelene se više ne peru, imaš pampers. Ugradili smo i mašinu za sudove, koju najviše ja koristim. Rekla si da nećeš dojiti, već odmah na formulu. A moja baba kopala kukuruz... - Ćut' tu, mnogo mi ti pa znaš. Idi mi kupi teglu krastavaca i pivo sa limunom, da prekratim vreme do sledeće kontrakcije. - Odmah, draga.
Vampiri su stekli svetsku slavu blagodareći povempirenju transilvanskog bojara, grofa Drakule, oličenja pravog gospodina i nadaleko čuvenog ljubitelja dobrog zalogaja ljudskog grla i dobre kapljice čovečje krvi. A ko bi i pomislio da su prvi-prvcati vampiri čija je slava doprela do evropskog zapada bili naši seljaci i da se po noći nisu podizali iz komfornih porodičnih grobnica i mermernih sarkofaga već iz raskvašene srpske ilovače. Postojanje Petra Blagojevića iz sela Kisiljevo na Dunavu istorija verovatno ne bi zabeležila da se on posle svoje smrti, 1725. godine, nije povampirio. Blagojević se na dan posle svoje sahrane, na Aranđelovdan, u snu javio svojoj ženi i tražio joj opanke. Svoje lične opanke bez kojih je bio sahranjen. Seljani su shvatili zašto su pokojnom Peri potrebni opanci tek par meseci docnije, kada je za nedelju dana u selu umrlo devet duša. Milsili bi da ih je odnela čuma da svi do jednoga na samrti nisu tvrdili da im se prikazivao pokojni Pera, da ih je davio i da im je govorio da im nema spasa. Selom je zavladala panika. Još s prvim sumrakom meštani bi se povlačili u kuće i prestravljeni čekali svanuće. Potom se pročulo da je vampir viđan i po tuđim kućama i da nema tog mandala ni katanca koji ga može zaustaviti. Govorilo se da su jedini lekovi krstače, beli luk i ljute paprike, ali ni to nije bilo sigurno. Zato su, po savetu ljudi koji su sa sličnim pojavama imali iskustva, seljani odlučili da raskopaju Perin grob. Od 1718. severna Srbija bila je pod austrijskom vlašću. Švapska uprava bila je iznenađena panikom nastalom u Kisiljevu i nije bila sklona da poveruje u iskaze meštana. Ipak, kako su seljaci bili “van sebe od straha” Austrijanci su popustili i dozvolili da Petrov grob bude otvoren. Na lice mesta je iz Beograda došla delegacija sastavljena od vojnih i civilnih lica. Prema zvaničnom izveštaju komisije, od svih prisutnih pribranost je zadržao jedino stari grobar. Raskopao je raku, ćuskijom otvorio sanduk od čamovine i na opšte iznenađenje ukazalo se pokojnikovo telo, podnadulo i rumeno, sa naraslom kosom i noktima i pomodrelim usnama musavim od sveže krvi. - Alaj si se ti, moj Pero, noćas lepo gostio. Što nisi ubrisao ta usta, crni ti? rekao je grobar i zgađen pljunuo. Pred ovakvim dokazima da je reč o vampiru nisu imali izbora, mrtvo telo su probili kocem. Očevici su tvrdili je neraspadnuto truplo dok ga probijali ječalo i bljivalo krv. Pokojni Pera je potom spaljen. Metodični Austrijanci su tom prilikom saznali da su stanovnicima Kisiljeva slučajevi vampirizma bili poznati još od ranije, iz turskih vremena. Jedan od najpoznatijih vampira bila je Vlajna Ruža koja nije bila krvoločna kao Petar, već je samo imala običaj da prepada meštane koje bi uhvatio mrak u blizini groblja. Krene neko kući po padini pored groblja kad mu se, niotkuda, prikaže pokojna Ruža, Bog da joj dušu prosti, i alapača kakva je bila priupita: - Gde si bio u ovo vreme, crni ti? U štetu ideš, đavo te odneo, a žena te, mučenica, čeka kod kuće. Posebno je volela da noću razbija testije i lonce zaboravljene na dvorištu, da čangrlja lancima od kofe na bunaru i da poštenom narodu drmusa krevete. Seljaci bi je viđali kako da hoda po površini Dunava. Kada bi s vode ugledala nekog komšiju, Ruža bi ga pozvala po imenu: - Radojeeee, dođi sa zaigramo! - sve u nameri da ga navadi da se udavi. I pošto niko nije bio lud da joj se odazove, ona bi sve življe cupkala po površini vode. Igrala je, zadizala suknje i pokazivala bele drusne butine i pravo je čudo da se nijedan muškarac nije polakomio i krenuo da i on igra na Dunavu. Ružina rodbina je htela da presvisne od sramote. Kada bi se Ruža pojavljivala na vodi, silazili bi do reke pa bi je sa obale prizivali i moljakali da ih, onako mrtva, ne bruka pred svetom. A ništa joj nisu mogli jer joj se nije znalo groba, udavila se bila nesrećnica u mutnom Dunavu. Na kraju im se smilovala i smirila se, da se više nikome ne prikaže. I baš zbog nje su posle, u nameri da spreče mrtvake da hodaju naokolo, u selu ljude sahranjivali bez opanaka. (Zato je Pera i sa'ranjen bos.) Ipak, nesrećna Vlajna Ruža nije bila zao vampir; nikada nije izazvala pomor, niti je ikoga od živih zarazila svojim zlom. Još 1725. bečki časopis Volkische Zeitung objavio je članak Vampir von Kisilevo o slučaju Petera Plogojowitza. Od tada su vesti o vampirima u Srbiji krenule da se prenose iz časopisa u časopis, iz zemlje u zemlju, izazvavši pravu pomamu u zapadnoj Evropi. Saznalo se da ova zla bića ponekad haraju svim balkanskim krajevima. Svedočanstva su prevođena s nemačkog na engleski, na francuski, na italijanski, a jedina neprevedena reč bila je ona koje u tim jezicima nije bilo – vampir. I raspalila se mašta bogatih Evropljana pa su izmislili čitav jedan luksuzni svet vamprira u kome su zvezde grofovi bledih lica, zagrnuti crnim pelerinama koji imaju zamkove s kulama pod oblake, kamene nedgrobne ploče s elegantnim epitafima i pohađuju balove po dvoranama s viskoim svodovima. Niko se više ne seća onih iskonskih, narodskih vampira u opancima. Život su proveli radeći zemlju, čuvajući stoku, spavali su na slamaricama, grejali se uz ognjište, muzli krave, sahranjeni su u žutom blatu pod drvenom krstačom bez belega (nit je ko umeo da napiše, nit ko da pročita), a ipak su nas proslavili.
Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.
Moj ćale je studirao na ETF-u u Sarajevu u isto vreme kad i blesavi Voja na pravnom. Pričao mi je da su svi studenti sa univerziteta jedva čekali da on prijavi ispit da odu da ga slušaju, jer je i tada, kao i danas, od svega pravio cirkus. Profesori su čak njega uvek prvog ispitivali, kako bi ga što pre skinuli s' vrata iako po abecednom redu bi trebalo da odgovara negde na sredini ispita. A po ćaletovoj priči, Vojino polaganje ispita je izgledalo otprilike ovako:
-Kolega Šešelj, izvolite. -Zašto ja druže profesore? Ima njih na spisku pre mene, budimo parlamentarni. -Za vas sam, kolega, siguran da ste spremni, pa da drugovima studentima malo probijete led. -E onda dobro. Skida sako, seda na stolicu. -Kolega, izvucite karticu sa pitanjima. -Druže profesore, smatram da nema potrebe, pitajte me šta god želite. -Molim vas, kolega, izvucite karticu. -Onda vi izvucite, druže profesore, da ne bude neko lako pitanje, pa da kolege kažu kako sam imao sreće. -Molim vas kolega, radi procedure, izvucite karticu. -Ako je do procedure, onda dobro. Izvlači karticu, pročita je i kaže: -Mogu li da zamenim pitanja? -Zašto, ne znate ili niste sigurni? -Ma ne, suviše je lako, ovo su kratke lekcije. -Molim vas kolega, dajte da počnemo. Idemo prvo pitanje. Voja kreće da veze kao iz rukava, jer je pored udžbenika, verovatno pročitao i pola biblioteke na tu temu. -Dobro kolega, dovoljno je, sledeće pitanje. -Ali, dozvolite mi da završim izlaganje, zašto me prekidate na pola? -Da bismo stigli da završimo danas, vidite koliko ljudi čeka. -Dobro onda. I tako sva pitanja. Profesor na kraju postavlja i podpitanje, ne bi li ga uhvatio da ne zna, na šta Voja odgovara: -Odlično podpitanje druže profesore. Prava tema za raspravu. Znate ja sam pročitao u delu... Voja veze, profesor čupa kosu, studenti padaju od smeha...
Vreme kad počneš da pratiš tursku seriju, kad provališ novu onlajn igricu, kad se niotkuda zaljubiš, kad ti dođe da središ sobu pošto si ceo semestar samo pravio haos, kad gledaš ponude za letovanje iako znaš da ne ideš nigde, kad konačno kreneš u teretanu koju planiraš već mesecima, kad počneš redovno da kuvaš iako to pre nikad nisi radio, počneš čak i da pišeš knjigu, i imaš ideje za snimanje filma i tako inspirisan poželiš da ispitni rok traje zauvek.
Kolokvijum na koji si izašao, a da pritom nisi takno knjigu. Komedija. Pišanje. Lol. Dobiješ papir s pitanjima, a na njemu sve enigma do enigme, mađija do mađije, enkriptovane formule, sve uz objašnjenja na starogrčkom. Pritom je gradivo koje si nekad, u svojoj slavnoj prošlosti i znao, anatemisano, pa su veće šanse da se među ispitnim pitanjima nađe Minimaksov testament, godišnji račun Adventističke crkve, sažeta biografija Jovana Ćirilova ili recept melema za čir od gvinejskog šipurka.
Moš da se smeješ, il da plačeš. Bolje da se smeješ i dislociraš sa teritorije nadležnog fakuleta, nego da uludo siluješ gangliju i traćiš svoje vreme.
-Poštovani studenti, s obzirom da pratite veb stranicu ovog predmeta, poznato vam je da je na današnjem ispitu dozvoljena upotreba jedino hemijske olovke i abakusa sa žigom antikvarnice "Petrovac". Šesti zadatak je, kao što je najavljeno, nasumično izvučen iz zbirke Arkadija Jevnušenka, izdanje Krasnojarsk 1936. Sa srećom, i ne zaboravite da na poleđini vežbanke ispišete osnovna načela neoplatonske filozofije predstavljene u enciklopediji Ikvana al-Safe.
Lik vrste najjači. Nači kumara mu Stankela, alkos kategorija teška, ali pije samo čašice tipa kvalitetan. U krugu blizkih drugara gustira se skićvi, da pukne vitalni organ kategorije srce. Rasni go čovek sa šutem vrste oštar i udarcem kategorije pete puca u randevu prečke i stative. Igrač tipa toliko zaeban da ne mora digra od početka. Kad on udje u svlačionicu, nastupa atmosvera kategorije k'o da svi imaju polnu, ništa manje veneričnu bolest. Igrao po Herti BSC i raznim turnamentima vrste zaebani.
