Љубазна шалтерска ра

U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.

Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.

Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.

RARadodajko · 18. okt 2010.💬 2080297

Reč koja, glasno izgovorena u školskom dvorištu moje osnovne škole (nekada davno), prouzrokuje da sve muško što se nalazi u dvorištu krene sprintom ka nekom jadničku koji se sapleo i pao na zemlju i počne da pravi gomilu uz povik 'gooomilaaa!!!' ... pa ko živ ko mrtav.

... te smo zato svi pazili kako hodamo po dvorištu za vreme zimskih meseci, snega i leda ... da ne bi završili na dnu definisane reči ...