Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
darkocetnik
Piplmetar je misteriozna sprava čije postojanje nikad nije dokazano,ali ljudi koji rade u televizoru odgovorno tvrde da postoji.Služi da kako joj sam naziv nalaže-meri ljude koji gledaju TV.Ne zna se kako ta sprava radi ni ko ju je izmislio,takođe nije baš jasno da li postoji samo jedna koja ne radi ili svaka TV stanica ima svoju(naravno ispravnu)
Voditelj TV Pinka:"Prema piplmetru,u novogodišnjoj noći najveći broj građana pratio je program TV Pinka"
Istovremeno...
Voditelj RTS-a:"Prema piplmetru,u novogodišnjoj noći najveći broj građana pratio je program RTS-a"
Građani:"??????????????"
Kada ti i poslije mjesec dana radi propagandni upaljač.
Osnivač i lider Srpske Radikalne Stranke i najmlađi doktor prava u SFRJ. Pravni fakultet je završio u Sarajevu za samo 2 godine. Postoji urbana legenda da, kada ga je Tito primio i čestitao mu doktorat rečima "Čestitam doktore", on odgovorio "Hvala, majstore" (pošto je Tito po obrazovanju bio bravar). Poznat je i po izraženom "kotrljajućem R" tako da njegovo R zvuči više kao V. Inače, čovek je hodajuća pravno-istorijska enciklopedija. Na žalost, zbog nekih svojih, možemo reći, suludih ubeđenja, svo njegovo znanje i sposobnost nema pozitivnu svrhu. Kada ne bi stalno pravio nacionalističke i druge budalaštine, verovatno bi bio jedan od najcenjenijih i najpriznatijih međunarodnih pravnika. Danas mu se sudi za ratne zločine u Hagu, i nije da ga branim, ali moje lično mišljenje je da su strendžeri kasno shvatili sa kakvim ludakom imaju posla i da osuditi ga neće biti nimalo lako.
Moj ćale je studirao na ETF-u u Sarajevu u isto vreme kad i blesavi Voja na pravnom. Pričao mi je da su svi studenti sa univerziteta jedva čekali da on prijavi ispit da odu da ga slušaju, jer je i tada, kao i danas, od svega pravio cirkus. Profesori su čak njega uvek prvog ispitivali, kako bi ga što pre skinuli s' vrata iako po abecednom redu bi trebalo da odgovara negde na sredini ispita. A po ćaletovoj priči, Vojino polaganje ispita je izgledalo otprilike ovako:
-Kolega Šešelj, izvolite.
-Zašto ja druže profesore? Ima njih na spisku pre mene, budimo parlamentarni.
-Za vas sam, kolega, siguran da ste spremni, pa da drugovima studentima malo probijete led.
-E onda dobro.
Skida sako, seda na stolicu.
-Kolega, izvucite karticu sa pitanjima.
-Druže profesore, smatram da nema potrebe, pitajte me šta god želite.
-Molim vas, kolega, izvucite karticu.
-Onda vi izvucite, druže profesore, da ne bude neko lako pitanje, pa da kolege kažu kako sam imao sreće.
-Molim vas kolega, radi procedure, izvucite karticu.
-Ako je do procedure, onda dobro.
Izvlači karticu, pročita je i kaže:
-Mogu li da zamenim pitanja?
-Zašto, ne znate ili niste sigurni?
-Ma ne, suviše je lako, ovo su kratke lekcije.
-Molim vas kolega, dajte da počnemo. Idemo prvo pitanje.
Voja kreće da veze kao iz rukava, jer je pored udžbenika, verovatno pročitao i pola biblioteke na tu temu.
-Dobro kolega, dovoljno je, sledeće pitanje.
-Ali, dozvolite mi da završim izlaganje, zašto me prekidate na pola?
-Da bismo stigli da završimo danas, vidite koliko ljudi čeka.
-Dobro onda.
I tako sva pitanja. Profesor na kraju postavlja i podpitanje, ne bi li ga uhvatio da ne zna, na šta Voja odgovara:
-Odlično podpitanje druže profesore. Prava tema za raspravu. Znate ja sam pročitao u delu...
Voja veze, profesor čupa kosu, studenti padaju od smeha...
