Grčki filozov stoičke škole. Učenik Kleantov, celog života propagirao Zenonova učenja. Kad je išao u srednju, bilo je in i urbano da se prosipaju fore iz grčke mitologije, pa su ga zajebavali jer se zvao isto kao neki Hrisip od Pelopa u koga se kralj Laj (koji je bio i poznati instruktor vožnje) zaljubio i jednog lepog popodneva mu skinuo gaće i obljubio ga analno, te je Hrisip od Pelopa od blama pokušao da se ubije. Hrisipa je bolelo uvo za sve to, pošto je, je l' te, bio rođen sa srebnom kašikom u ustima i non-stop je bio navaren. Jednog dana mu vlasti nameste zvrčku i razbaštine ga, pa se Hrisip preseli u Atinu. Tamo je počeo da piskara. Kažu da je bio takav skriboman da nije mogao da izdrži da ode u klozet da kenja, a da ne napiše nekoliko misli na toalet papiru. Taj je, bre, sopstvenu devojku istetovirao od glave do pete svojim filozofskim mislima. Znači, kako prođe ulicom, tako mu iz džepova ispadaju papirići. A nema šta nije pisao - ozbiljne filozofske eseje, književna dela, pesme, priče, pošalice, čak je i svoje defke čitao na agori. Bolelo ga je uvo za sve, verovao je u sudbinu i govorio da svaka slučajnost ima tajni smisao. Zato je u svemu nalazio inspiraciju, pa još kad se naduva - humoru nikad kraja. Još je tad trava bila legalna, pa si mogao da je gajiš u dvorištu - raj na zemlji. Jednom se bio tako dobro ustondir'o da ga je bio blam da ode ženi kući, te se opredelio za stondilozu, ali u podrumu našao samo neko vino. Sedne on u ladovinu ispod smokvinog stabla, sipa ono vince, zasvira džitru i zapeva bluz. Uto mu se pojavi njegov magarac (koji je inače voleo bluz, pa bi ga uvek slušao). Hrisip mu dadne malo onog vinceta da popije, a magarca uvati alkohol (nikad nije pio čovek, šta će), te magarac poče jesti smokve s onog drveta. Hrisip poče da se smeje kao nezdrav, a uz to je bio i navaren k'o bog, odjeknu Atina gromoglasnim cerekanjem, pa ga strefi srčka, te preminu tog lepog popodneva, leta gospodnjeg dvesta i neke pre nove ere.
Na grobu mu stajaše epitaf:
''Ne smej se magarcu dok jede smokve''
