Podmuklo udaranje protivnika nogama, dok bespomoćno leži na zemlji. Završno fazoniranje od strane najmlađeg pripadnika bande, kao oblik inicijacije ili krštenja.
- Ajde Mićko dođi vamo, da vidimo od čega si. Cipelari!
- Uh, nekako ne mogu Peki, ubiću čoveka.
- Ajde, ajde!
- Tras, tumpf! Aaa…
- Stani bre mali, dosta. Ubi čoveka…
Mit, legenda ili tako neka pička materina koja se prepričavala davnih 80tih. Sem što je potvrđeno da je ima u beloj kući, priča se da je postojala policijska stanica u Srbiji koja je posedovala istu ali problem je bio što su svi pričali o njoj a niko nije mogao tačno da kaže gde je ona. Kažu da je ispitivanje u njoj bio fetiš svakog inspektora. Ispitivanje u njoj je bio luksuz koji su samo retki kriminalci mogli da priušte sebi jer je omogućavala praznik za sva čula.
Kako priča kaže, ceo enterijer se sadržao od jedne drvene stolice na koju bi srećnik sedao gde bi se uz pomoć enterijera i pomoćnih sredstava istina bila izvlačena iz njega. Kažu da je sam oblik sobe bio zaslužan za neverovatnu moć izvlačenja istine iz čoveka. Proces ispitivanja bi se sadržao u tome što posle dva-tri sata dobrog prebijanja, ispitanik bi bio upitan da stane u ćošak, kada bi ispitanik rekao da u sobi nema ćoška onda bi dobio jos jednu dozu lomljenja kostiju zato što zajebava službena lica u obavljanju dužnosti i ne izvršava zapovesti.
Kad bi se završilo to lomljenje, ispitanik bi opet seo u stolicu (ako bi mu trenutno stanje dozvolilo) i posle par minuta bi opet bio upitan (pod uslovom da još nije progovorio o svojim zlodelima) da stane u ćošak. Pošto je znao šta ga čeka ako ne stane, on bi stao pored zida u nadi da će se spasiti. Posle takvog dela, opet bi bio upitan zašto zajebava službena lica u obaljanju dužnosti jer je očito da ta soba nema ćoškova. Posle toga bi sledila još jedna porcija po rebrima i kičmi a ako ni onda ne progovori proces bi se resetovao i krećao od početka sve dok ispitanik ne progovori i reši sebe ove bezizlazne situacije.
To ti dođe k'o kvalitetno pijanstvo, znaš da je bilo do jaja, al' se ipak ne sećaš šta se sve dešavalo.
- Kako bilo na Radetovom koncertu?
- Bilo je... bilo je k'o detinjstvo.
Nema šta da se definiše, samo se setite ovoga kada vam neka skrndeljuša bude mudrovala na veliko, pa joj onda začepite labrnju.
Kad na nekoj proslavi pojedes svo meze u nadi da će ti to pomoći da se ne napiješ.
Rakija ili neko drugo žestoko piće koja se ručno pakuje i kamuflira u tetrapak od nekog gustog soka. Otkriva se samo po mirisu ili čudnom ponašanju učenika.
Zamisli , ponapijali mi se sedmaci još u autobusu pre nego što smo stigli!
Pa kako im nisi videla flašu sa alkoholom?
Ma frajeri napravili "ekskurzijevaču" i sipali je u tetrapak od "Neksta". Dok sam provalila već su svi imali par promila alkohola u krvi...
Kultni događaji detinjstva.
Evo i zašto.
Prvi razred. Ako pretpostavimo da si Nišlija, prva ekskurzija rezervisana je za Nišku Banju. 15 minuta vožnje i 4-5 sati trčanja, skakanja, pišanja u gaće, igranja frustrirajućih šugi i žmurki sa učiteljicom po Banjskom parku i klopanja neverovatno mnogo količina hrane spakovane u tvoju "moćni rendžeri" torbicu. Prva ekskurzijska iskustva slede. Prvi put osetiš potrebu da sokić u tetrapaku sa "hladnim voskom" nalepljenom cevčicom sakriješ od učiteljice. Ona ti je dozvolila tričava dva soka, da ti ne bi bilo muka, to tako ne može, pa ti jedan vešto štekaš, kao preteču alkoholu u kasnijim godinama. Raspored sedenja u busu. Tu na scenu dolaze prvi amaterski pokušaji ispale, prva vrdanja i "prenošenja žednih preko vode" kako bi izborio što bolje mesto do prozora i željenog partnera na sedištu, makar i za tih 15 minuta puta, koji ti je tada kao NASA-i putovanje u drugu galaksiju. Sa maksimalnim oprezom paziš na raspored u svojoj šarenoj školskoj torbici, i najveći je pobednik onaj koji u povratku ima još hrane, i koji je toliko žilav da može da se ne uspava. Prvi razred je vatreno krštenje, sve ekskurzije posle toga su nadogradnja turističkih skilova.
Drugi razred. Ako pretpostavimo da si i dalje iz Niša, sledeća destinacija je - Soko Banja. Sada bogami ozbiljnih sat vremena vožnje u jednom pravcu, čak dva dana i jedno noćenje, ovo već shvataš kao poziv za prvi pokušaj zrelosti. Ovog puta ne nosiš svoju školsku torbu, nego dobijaš od starijeg brata/sestre njihov ranac! Eventualno neki sa radne akcije tvoje mame. U tom momentu on za tebe postaje antikvitet od neprocenjive vrednosti i tvoj najjači narcisoidni adut. Već si bio na ekskurziji, sada se osećaš kao veteran, iako ti se još poneki put desi da se slučajno upiškiš u gaće, ali ćeš se iz petnih žila potruditi da to niko ne sazna. Već imaš svoj "klan", ukoliko si među bajama u odeljenju, i još ćeš iz Golfa dvojke tvog tate kroz prozor da ozvaničiš rezervaciju čet'ri mesta za Đoku, Lakija, Dareta i tebe. Ukoliko si povučeniji, sešćeš gde god te smeste sa tvojim drugom iz klupe, i tako si navikao na njega. Mašeš mami i tati i još jednom preispituješ raspored otvaranja grickalica u autobusu. Počinješ opuštajuće glupiranje sa drugarima i jednim okom neprekidno uperenim u učiteljicu na prvom sedištu, autoritet, šta ćeš. Sada se neke karte otkrivaju. Lik za koga si mislio da je tako gotivan plače kod učiteljice u krilu jer mu već nedostaju mama i tata i plaši se. Uočavaš svoj sićušni status među decom koja zapravo IMAJU mobilne telefone što od bogatih što od preterano brižnih roditelja. Vapiš za pažnjom koja je celokupno usmerena ka vlasnicima mobilnih telefona, no brzo se vadiš iz tog tripa. Čeka te prva noć u nepoznatom bez mame i tate. Stigli ste taman na večeru (ukinuli ti pola dana, glupi prosvetari) koja je test držanja kašike i otvaranja usta prvi put bez roditelja. Osećaj koliko odličan, toliko i strašan. Odložio si patofnice i u krevetu si, sa završenom proverom učiteljice. Svedok si prvih strašnih priča u tvom životu, propovedanih od strane velikih baja, što samo dodaje bojazni bez mame, ali nećeš to pokazati, smejaćeš se u kvazi-opuštenciji i na silu. Naravno, jutarnja trka na doručak, onaj koji se poslednji obuje - magarac ili nešto gore. Posle doručka imaš slobodno vreme, pažljivo štediš novac koji si poneo, uprkos tome neiskusno padaš na foru Sokobanjskih suvenira, prvi put u životu odeš malo dalje od grupice, sedneš gde ti hoćeš, sam pređeš ulicu, imaš interakciju sa nepoznatima i sve to bez nadzora i odobrenja starijih a pritom ništa ne uprskaš - osećaš se moćno. Svoj si čovek, proživeo si. Ali bilo je dosta ti bi ipak što pre kući.
Razred treći. Pomeraš granice. Sada tačno znaš kada će ekskurzija i gde i koliko, SAM si se raspitao. Proleće - Divljane - 5 dana. Velika putna torba, flaša vode od litar i po na sedištu, ti i tri drugara ste izvojevali pobedu za 4 sedišta sa stolom, postaje ti glupo da se pozdravljaš sa mamom pri odlasku. Ovoga puta haos u busu, trešte Željko Joksimović i Leo, ukapirao si foru sa menjanjem sedišta u busu i ponosno se šetkaš, sve manje brineš o učiteljicinim prekorima. Zaboravljaš na prvog "keca"(učiteljicina stara fora zastrašivanja) iz Prirode i Društva, dešavaju se prve naznake ozbiljne zabave. Stižeš na destinaciju pevajući na glas. Zauzimaš krevet na spratu iz prve i trčiš na ručak. Kolona dva po dva po odeljenjima ispred menze, svi pevate pesmu, koje odeljenje je najglasnije ulazi prvo, dereš se iz sveg glasa. Za ručkom se usuđuješ na prvi repete i polazi ti za rukom. Punog stomaka jurcaš na fudbal ne obazirući se na učiteljicine krike. Vraćaš se u hotel i špartaš po sobama kao nezdrav, šuge, moše i ostale rekreativne igre su uveliko u modi. Uživaš. Spreman si za noćne priče, imao si godinu dana da razmišljaš na tu temu. Svaki dan isti a opet sve zabavniji. Pesmicu ispred menze si prostudirao, konačno nisi više golman na fudbalu, polako pamtiš brojeve soba svih šest simpatija, suvenire i dalje kupuješ a obuvaš se brže od mnogih sa patikama na čičak. Ljubomoran si na sve koji na večernjoj zabavi plešu sa devojčicama, a ti nemaš hrabrosti. Iz dana u dan, jedina briga ti je da budeš najbrži u obuvanju patika, pranju zuba, šugi, jelu i fudbalu. Pomalo si iscrpljen, naporan je to posao, vraćaš se kući, ne uspevaš da se ne uspavaš u busu iako trešti Žeks-Leo tandem. Biće od ovoga dobar pismeni sastav sledećeg ponedeljka.
Četvrti razred. STOP. Nešto nije u redu. Jebena prosvetarska mafija odlučila da se ne ide na ekskurziju. Agencije koje su se prijavile nemaju licencu, kurac palac. Jebe ti se za te zajebancije, i tako imaš preča sranja. Od sledeće godine dobijaš profane, jedva čekaš.
Kad Srbija vodi protiv hrvatske, a ti prebaciš na HRT da se naslađuješ.
Paradoks pijanstva. Dotični, ubijen kao zvečka ne samo da ne zna gde se nalazi koliko je pijan, ne zna ni šta priča ni s kim je ali tačno zna šta "sagovornik" misli o njemu u datom trenutku.
Ja znam da ti sad misliš da sam ja pijan ali ja sam nju voleoooo.....
Osoba koja toliko voli da prašta da od toga ima beneficije!
-Izvini, nisam hteo, oprosti...
-NE!
-Ali stvarno, kako možeš tako...
-NE!
-Stvarno mi je krivo, daj da se pomirimo...
-NE!
-Kupiću ti čokoladu...
-DA!
-E 'bem te takvog, praštaš ko katolički sveštenik za soma jura.
Čovek koji skida filmove na poslu, ali za razliku od pirata, radi u Vladi.
To vam je totalna perfekcija u izgledu i ponašanju!!
Vidi male jes' se utegla k'o špajz pred slavu!
