Oduvijek je poznaješ. U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga. Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila. Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno. Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno. Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?! Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi. Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla. Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla. Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije. Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje. Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa. Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.
" Jednom, kad odem, bez povratka, biće mi žao što ćeš tek onda sve shvatiti. "
Ona pored koje možeš hiljadu puta da prođeš, površno je pogledaš, a da je zapravo ni ne primetiš. Ona lepota, koju kad primetiš, nastaviš još deset koraka, ukopaš se u mestu tridesetak sekundi u jednom od onih "žju!" momenata dubokog ushićenja, i potrčiš za njom. Figurativno. I posle toga sve porediš sa njom, i ništa ti više nije dovoljno dobro. Ona posle koje ćeš se čuditi kako je ranije nisi primetio, i kako je drugi ne vide.
Film koji ti je pre godinu dana bio dosadan i glup, a sada juriš ostale filmove istog režisera po ruskim torentima, pekara pored koje gotovo svakodnevno prolaziš a nikad nisi kročio u nju, a pogačice im dečarapiraju, knjiga koju si kao klinac vratio na policu posle četrdesetak pročitanih stranica jer ti je bila suviše konfuzna, a sad si izbedačen jer je pisac umro pre deset godina, pesma koja ti se vrtela u glavi, ali nikad se nisi udubljivao u tekst, prijateljstvo iz osnovne, tekst ili definicija koja ti je prekjuče bila mnogo gej, a sada se poistovećuješ s njom, devojka koju godinama viđaš u kraju, a onda vidiš njen osmeh koji ti toliko obuzme misli da ne možeš da hodaš i žvaćeš žvaku u isto vreme...
Legendarne papuče, multifunkcionalne, može se reći - večne. U njima se ide u prodavnicu, na bazen / plažu, na pecanje, u njima se tokom leta zaliva trava (neizostavan je i kupaći šorts tokom zalivanja), sa njima je moguće ubiti muvu, komarca, u njima se čisti kokošinjac, jer imaju rebrast đon, pa se može lako i brzo očistiti. Ranije su se na pijaci mogli naći originalni, naravno švercovani primerci, koji su bili pravljeni od čvrste pene, a kaiš preko noge je bio od platna, a unutrašnjost od neke perforirane kože. Danas se ne mogu nigde naći prave Fila papuče, već kopije kojima je promenjeno jedno slovo, i koje su za jednokratnu upotrebu.
Svetlo plava šulja, odnosno košulja, kratkih rukava. Kao poseban tip šulje se izdvojila zahvaljujući zaštitnom licu dr Vojislavu Šešelju, koji ju je ponosito nosio obarajući rekorde u pičkaranju sa studentima, javnim pretnjama utokom i pozivanju na osvajanje Virovitice.
Danas isti odevni predmet furaju šoferi Ikarbusa na međuseoskim relacijama, matore baje sa brčićima koje još rade u državnim firmama i članovi su nepostojećeg sindikata, plus još po neki primerak ozračenog i izgubljenog omladinca koji se nije izvuk'o.
Sekto, ćemo do ksta na domaćicu? Kumara časti!
- Može brate, samo izađi iz te šešulje, tako nećeš jebati sve da upadnemo u vremenski portal i izletimo u šezdes osmoj.
Ljudina koja je pregurala mnogo bolesnih ljeta. Muzikom poceo da se bavi naivno, kao decacic od 19 godina, da skupi novac za sestrino lecenje od raka. Valjda zato nikada i nije imao cipele nove, uveliko su se pohabale dok je Sobic trazio pomoc od druga do druga. I svi su mu oni davali desetku iz drugarstva, a on je samo bio to sto jeste, nije ga vredelo pokusavati menjati, ma nije ni trebalo. Pevao je Miladin i protiv rata i protiv svakog zla i ma koliko drugima ublazio bol, njegov je bio velik. Prica se da je dane provodio kod sestre u bolnici, tesio je i hrabrio, a nocu kao dete plakao u wc-u. I ma koliko se borio protiv gluposti, za njega se svetionik nije nazirao, lutao je sam pustim cestama. Prizeljkivao je da dodje i Marija, da je ugleda samo, ali zidar mu nikada nije dao znak. A onda ponadao se da mu za sestru ima leka, spremio novi album "Barutana ljubavi", medjutim sudbina. Odsvirao je Sobic jednu pesmu za kraj i tiho otisao. Neki kazu da ce izdati album "Cipele od zivog peska", a ja mislim da mu je citav zivot kao zivi pesak, sto se vise borio vise je tonuo. Verovatno on jos uvek izvuce poneki osmeh s' ledom i ceka da stigne onaj prokleti gradski autobus...
Đon
Život stalno mijenja lak, najgori sam njegov đak, malo spavam, pjesme pišem, cure ganjam jedva dišem. Kažu da sam čudan soj, ne valja Šobiću bit heroj treba biti lukav, biti lijep, kad je gadno podvit rep....
A zar nije štos, životu razbit nos, da osjeti on, tvoj đon, tvoj đon, tvoj đon
Život stalno mijenja lak, najluđi sam njegov đak, nikad ne znam šta mi sprema, pravim cirkus od vremena. A svijet pjeva, pušti fer, muti, laži, pravi ime. Budi car i milioner, smijem se i vičem, ostavi me, ostavi me, Ostavi me.....
A zar nije štos, životu razbit nos, da osjeti on, tvoj đon, tvoj đon, tvoj đon
Ne daj Bože. Opis psihofizičke posledice koju ti ostavi kromanjonac nalik na Lurča iz porodice Adamsovih, čija ruka melje orahe i lešnike direkt za kevinu tortu. Kad tovari ugalj ne koristi lopatu jer je besmisleno to raditi, a cela beogradska Arena ga ne bi mogla zajebati u aplauzu jer probija zvučni zid. Trag koji udarcom ostavlja na licu proporcionalan je količini memorije koju ti izbije iz moždanih vijuga.
- Sale, jel se sećaš kad smo u četvrtom osnovne... - Džaba ga sine to pitaš. Njega je dočekao Mile Poklopac na volej, urnisao mu lice kao nas uranijumske bombe '99, a od prva četiri razreda seća se samo prve strane bukvara.
Upravo ono što od pevača i pevaljke pravi estradnog umetnika, od političara za kog smo mislili – lopov, sposobnog tipa, od sportiste genija A klase. Dva fakulteta, dve diplome, dva zvanja, a posao neki tries levi. Stručnjacima se jebe da rade u struci koliko i za lanjski sneg. Dva fakulteta su završena da bi smrtnici besomučno navodili primere boljima i gorima od sebe, a i onako usputno da se napomene poslovnim partnerima dok se doručkuje kod tifanija. U maniru Zdravka Čolića, onako kežual.
- Koji kurac je ova Neda Ukraden? I šta ona uopšte peva? Šta miš, kome je dala dvojku da bude gde je? - Ne lupetaj gluposti! Neda Ukraden ima 2 fakulteta! - Ideš u kurac?! Da l će bolje da peva ako ima 2 fakulteta? Ko zna kako je to završeno, ćuti molim te.. --------------------------------------------------------------- - Matori, znaš da je Novak Đoković redovan student na nekom fakultetu i da ima sve desetke.. - Znam brate, Takvi završavaju i po dva fakulteta, on je uporan, videćeš! - Alo paljevine, nemojte da me terate da sprovodim oluke ovde.. Kakav kurac, Novak Đoković, Megableju studira. Sa mojim ortakom je upisan na istu godinu, niko ga nikad nije video na faksu. --------------------------------------------------------------- - Znaš li ti da Zdravko Čolić ima dva fakulteta!?! A peva! - O Srbijo među šljivama!
Nekada grad sporta.Sada grad klosara i samozvanih kriminalaca od 15 godina koji kupe air patiku,suskavac i istripuju da su kao kriminalci 90-tih.Rijetki treniraju,vecina ih konzumira radije alkohol i cigarete nego sklekove i trbusnjake.Naravno uzori su Kristijan Golubovic,Jelena Karleusa,Sandra Afrika...Ti klinci su i navijaci Banjaluckog Borca,kluba koji zasluzuje bolje navijace.Kada bi se brojali punoljetni navijaci Borca,ne bi ih bilo ni 700.''Borac je 1988. godine postao pobjednik kupa Jugoslavije, i ušao u istoriju kao jedini drugoligaš koji je u istoriji tog takmičenja bio pobjednik jugoslovenskog kupa.''Ali dosta o tome. Ali nije sve tako sivo u BL,to je grad poznat po lijepim djevojkama.Ipak,vecina njih su sponzoruse i iako se stide to priznati nijedna ne voli da pjesaci,jer sta je momak bez motorcica ili auta.Zalosno je to sto na 1 momka dolazi 7 devojaka,a opet je od tih 7 naci jednu pravu i iskrenu.Sto se tice nocnog zivota,tu se ne moze nista zamjeriti jer zaista ima mnogo mjesta za izlaske.Jedini problem je sto svaki izlazak zavrsi sa tucom koju je zapoceo nalozeni klinac(po mogucnosti sa Mejdana,Starcevice-ti su najopasniji).Banjalucani(mislim na mladje generacije) pokusavaju da lice na Beogradjane.Zajednicki su im jedino ovi hostaplercici i mafijasi od 15 godina koji tripuju kriminal.I naravno sponzoruse...Jednostavno,klinci su u haosu,sto rece Shkabo.
Dovoljno sam prozivao...pronace se mnogo njih,vjerujem.
