Možda sam luckasta i živim u nekom svom svetu, ali čini mi se da je ovo stanje u koje sam jednostavno upala. Zbog njega pišem ćirilicom, iako se jedva snalazim. Zbog njega sam otvorila profil na Vukajliji. Zbog njega sam počela da pratim fudbal. Zbog njega ne odem na vreme u krevet, samo da bih čitala njegove komentare, definicije, postove na forumu...
Iako ne znam kako izgleda, ipak osetim neke leptiriće u stomaku kad god ugledam njegov nik na ekranu. Poželim da sam tu pored njega, da mu vidim izraz lica dok čita, piše, definiše, svađa se sa ljudima po sajtu. Čini mi se da bih mogla do kraja života da budem s njim, samo zato što je interesantna ličnost, pa može da ima drvenu nogu, veštački kuk ili neku neizlečivu bolest( DALEKO BILO) fizički izgled mi možda po prvi put u životu nije na prvom mestu. Iako on misli da sam ja nekakav trol, ili šta već, želim da mu poručim da sam samo jedna obična, normalna devojka, koja se zaljubila, i ne vidim šta je tu strašno... Možda je malo luckasto što je to ovako, preko interneta, ali pobogu! Živimo u takvom vremenu, i mislim da to polako postaje normalna pojava. Nadam se samo da me nećeš mrzeti posle ovoga što sam napisala, pretrpeću ogroman blam, (svesna sam toga u potpunosti) kad ljudi pročitaju ovo, ali bilo je jače od mene. Izvini, i mojim te da me ne ignorišeš posle ovog teksta. A na koga mislim, vidi se jasno po mom nadimku na Vukajliji.
Dobar deo Vukajlijaske popilacije. Ajde sto hejtuju Grand i Pink ali ne kontam sta fali npr. 'Fajront republici' ili EXIT- u ?! Cast izuzecima, ali vecina Vukajlijasa je takva a svi ostali ih prate.
Dilema svake žene pri spoznaji karakternih osobina svog, očigledno, idealizovanog muškarca. Javlja se u trenucima kada se ispostavi da je vaš dojučerašnji potencijalni životni saputnik, koji likom podseća na Apolona, umećem na Don Žuana, punjenim tikvicama na Džejmija Olivera, a obdarenošću na Leksa Stila, zapravo vezan za maminu suknju k'o srpski budžet za MMF. Za nekoga ko je u stanju da recituje sve od Ćopića do Bodlera, obučno očekujete i da zna da čist veš nema sposobnost teleporta u fioke, kao ni da noću ne dolaze nindža kornjače da nečujno iznesu smeće.
- Miro, da li dolazite ti i Žarko za prvi maj, kod nas u vikendicu na par dana, da roštiljamo sa kumovima? - Ne verujem draga, radim k'o crnac u Najku, do subote uveče. Neću imati vremena da se spakujem, a još treba i sve račune da poplaćam, napumpam gume na Nisanu i proverim ulje pred put. Ne stižem, pa da me jebeš! - Pa ček, što on ne sredi kola i spakuje štogod, pa da te pokupi posle posla da dođete pravo gore. Znaš kako smo utegli vikendicu, k'o Brena čelo, nema trunke neravnina na travnjaku, sva stolarija blista, sve pod konac! - Ma 'de bre on, ne bih mu poverila 150 dinara da odnese zgradonačelniku za čišćenje stepeništa jednom mesečno. Kao dete je, ujutru ga opeglam, obučem, nahranim, pa sebe pakujem za pos'o, nekad ne znam šta tražim s njim, nit' da mu popušim, nit' da ga podojim. Da sam 'tela dete, rodila bih ga.
Telefonski razgovor: - Ćao, šta radiš? - Ništa. Perem neki veš i preslišavam dete istoriju, a ti? - Ništa. Oblačim se, nameštam kosu i pokušavam da nađem onaj crni kaiš. - Šta ima novo? Ništa. Juče mi je došla mama. Smorila me je, a kod tebe? - Ni kod mene nema ništa, jurim po agencijama aranžman za more. Spremam se za neko ludo letovanje. Pričaću ti. - Onda ništa, ćao.
