Legendarne papuče, multifunkcionalne, može se reći - večne. U njima se ide u prodavnicu, na bazen / plažu, na pecanje, u njima se tokom leta zaliva trava (neizostavan je i kupaći šorts tokom zalivanja), sa njima je moguće ubiti muvu, komarca, u njima se čisti kokošinjac, jer imaju rebrast đon, pa se može lako i brzo očistiti. Ranije su se na pijaci mogli naći originalni, naravno švercovani primerci, koji su bili pravljeni od čvrste pene, a kaiš preko noge je bio od platna, a unutrašnjost od neke perforirane kože. Danas se ne mogu nigde naći prave Fila papuče, već kopije kojima je promenjeno jedno slovo, i koje su za jednokratnu upotrebu.
Rečnik / autori
KO
Kole93
na Vukajliji od maj 2011.viđen 4. dec 2011.
0 definicija0 odabranih0 poena
Objekat za budjenje lažne nade.
U kantici na koju slučajno nabasate ćete možda naći kupus, pršutu, groždje, masline, kikiriki, keks, integralne grisine, leglo mrava, dedin trofejni pištolj, bratov štek kondoma, blago drevnih Maja.... Ali nikad, NIKAD nećete naći sam Eurokrem.
Najžešći bedak. Kao dete bez osmeha, zima bez snega, veza bez seksa. Sve je tu, ali ipak nešto fali. Nije to ono najvažnije, može se igrati i igra se bez mrežice, ali ona je neki šlag na torti koji presudjuje na kom će se terenu igrati.
Lik1: Ajmo na školski teren, biće valjda basket.
Lik2: Ma daleko brate. Ajde kod mene u naselju ima koš.
Lik1: Ma jok, nema mrežice.
Lik2: A da, to je maler. Ajde nadjemo se na raskrsnici oko petice.
Najbolji izgovor za uvaljivanje odlaska u kupovinu. Dođeš gajbi s posla oko 18.25 h, mrtav umoran, usput si u autobusu fatamorganisao izuvanje cipela, pranje nogu i zakasneli ručak, da bi te ukućani dočekali nestrpljivo k'o kurirsku službu samo da ti uvale još jedan "mali" zadatak, onako "usput" i "časkom".
Ja: Stig'o sam!
Keva: Eee sine, 'ajde dok si obuven da skokneš časkom do prodavnice da mi uzmeš testeninu, ulje, vegetu, brašno, kakao, cimet...
Ja: Opa, polako! A šta je s njom? (pokazujem na sestru)
Sestra: E, odjebi, mrtva sam umorna, bila sam na faksu ceo dan!
Keva: Pusti nju, znaš da uvek zaboravi nešto da uzme.
Ja: Pa zato postoji spisak, a ionako po ceo dan kuca po tom mobilnom, može jedan usrani spisak da ukuca za cirka 12 sekundi. Šta je s ćaletom? Što on nije iš'o?
Keva: Spava, umoran je, imao je danas neki izlazak na teren.
Ja: Ma do jaja. Radi po komunjarskom radnom vremenu i pored toga ne stigne u jebenu prodavnicu da svrati. I još spava poslepodne. Ja ako vidim sunce preko dana ja sam srećan, a vas bole... i što me koji kurac niko nije zvao, ili poslao poruku?
Keva: Sine, umesto što se raspravljaš, mogao si dosad triput da odeš i da se vratiš. (argument posle kojeg stane vreme)
Ja: Ajde... daj pare.
Keva: Ajde ti od svojih para, vratiću ti kad mi legne plata.
Ja: Naravno.
Baba: Sine, ajde, ne bilo ti zapoveđeno, svrati der do apoteke, uzmi mi jedan ranisan, ubi me želudac.
Ja (u bradu): Ako te ne ubije želudac, ima ko će da se potrudi...
Keva: Što si bre tako bezobrazan?!
Ja: A što ona ne ode malo da protegne štap? Ujutru zna da trčkara po domovima zdravlja sa svojim saborcima. Jebote lebac, s kakvim lenčugama živim... DOBRO BABA UZEĆU TI LEK! A ti kevo, bolje da si spremila nešto dobro za ručak jer sam gladan k'o vuk!
Keva: Sve današnje smo pojeli, ost'o je pasulj od prekjuče, saću stavim da se podgreje.
Ja: O jebo vas pas, jedete k'o popisna komisija! Aj ćao!
Sestra: Uzmi sok!
Isto što i govno, uhvati te kad se najmanje nadaš bez parčeta papira.
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Anastas Petrović
1900-1998
prošao sito i rešeto
Prikriveni psihopata, partimanijak, vuk u ovčjoj koži. Od ponedeljka do petka šeta pekinezera, ljubi ruke gospođama, češlja se u desno.
Sa prvim večernjim satima u petak, doktor Džekil postaje mister Hajd, žestoki konzumator alkohola, lovac na mladu pičetinu i glavni zajebant, sposoban da osmisli i u delo sprovede najluđe ideje.
-Maćori, nisam znao da je onaj tvoj Milisav onoliko lud. Viđao sam ga u kraju, šeta mlađeg brata, dohvata ljudima stvari koje ispuste. Sinoć bio sa nama u kafani "kod Đoke", pio Jelen pravo sa slavine, peo se na sto i mahao palamarom kao Miša Tumbas.
-Brate, šta da ti kažem, on je fin radniim danima, vikendom se pretvara u Čarli Šina.
Kada treba da dobije, kada je dobila, ili kada dugo nije dobila.
Inače su kul.
Jedina bica na svetu koja mogu da ucine da se osecas kao pravo govno
Osoba 1 :"Aaa te muve sto me smaraju!".
Osoba 2 :"Da, `oce muve na govno".
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
Rečenica koju skoro nikada nećete čuti na venčanjima, iako se vodi kao potpuno legitimna opcija. Izreći ovu rečenicu pred čitavom bližom i daljom rodbinom je za muškarca siguran način da ga se ista odrekne. Pogotovo ona bliža, pogotovo ona sa očeve strane, pogotovo ona koja nosi isto prezime, pogotovo ona u pravoj liniji, pogotovo muški deo iste, dakle, otac i deda. I pradeda ako je živ i dovoljno razuman da bude svestan sramote.
Oni koji žive u gradovima bi, teoretski, bezbolnije preživeli ovakav čin, morajući da podnesu samo podsmeh svih prisutnih i večito zezanje na istu temu. Oni, pak, koji žive u nekoj ruralnoj sredini, bi, ponovo teoretski, verovatno bili izopšteni iz društva i obeleženi zauvek ovim gnusnim činom. Porodica bi ih se odrekla preko lokalnih novina, radija i televizije, bili bi zauvek izbrisani sa porodičnog stabla, o nasledstvu bi mogli samo da maštaju, a svako od rodbine bi pljunuo u njihovom pravcu kada ih sretne i presao bi na drugu stranu ulice.
Matičar: Da li vi Marko Markoviću zadržavate svoje prezime ili uzimate prezime svoje buduće supruge?
Marko: Uzimam njeno prezime.
U sali muk.
Glas iz mase: Brzo zovite hitnu pomoć! Deda Miloje se šlogirao!
Debela vena koja ti iskoči na čelu kad se naprežeš.
Vidi ga kako se ukočio od smeha, kenjara mu iskočila!