Drevna izreka poznata samo žiteljima valjevskog okruga. Dakle, grubo prevedeno, ono što je za amere 'redneck' a za ostatak srbije 'seljačina' za Valjevce je Gejak.
Pera valjevac: ''Pazi onog gejaka tamo!''
Mika: ''Koga?''
Pera valjevac: ''Ma onu gejačinu''
Jedno od najiritantnijih pitanja koja mogu da se postave jednom studentu. Onaj koji to pitanje postavlja ili nikada nije studirao (pa ne zna kako je kad ti postave to pitanje), ili jeste studirao, pa s namerom jebe u mozak studenta. Najčešće ih postavljaju teče i tetke i kojekakvi rođaci (koje bi apsolutno trebalo da zabole tukidid koliko ti je ispita ostalo), zatim roditelji drugara i drugarica iz škole (kako bi te uporedili sa svojim detetom) i pojedine kolege s fakulteta, kako bi videli da slučajno nisi dalje odmakao od njih ili kako bi posle pokušali da ti nabiju kompleks rečenicom ''E, ja sam diplomirao/la!''
- Alo, ujnin, koliko ti je ispita ostalo?
- Pet-šest.
- Pa kad ćeš to da daš?
- Ima vremena.
- Pa nemoj da gubiš vreme.
- Ne gubim vreme, našao sam posao u struci.
- Gledaj ti da uzmeš diplomu, bez diplome niko neće da te zaposli.
- Zar nisam upravo pomenuo da radim već u struci?
- Ali bez diplome ništa nema, samo će da te šutiraju.
- Da, kao svi se po difoltu zaposle kad dobiju diplomu...
- Šta?
- A nebitno...
--------------------
- Gde si kolega, nisam te videla sto godina! Šta radiš?
- Evo, bio do faksa da produžim apsolventski.
- Pa šta se radi, još koliko ispita imaš?
- Imam... Još.
- Ja sam diplomirala u januaru!
- Blago tebi. E, vidimo se, žurim.
Proces učenja, koji kako odmiče, sve više liči na trudnoću.
Čim ustanete i vidite sve one knjige, odmah dobijete jutarnju mučninu, a kod labilnijih ima i povraćanja.
Što je bliži "termin", sve više ste nervozni, imate iznenadne napade besa na ukućane, tražite podršku i razumevanje od njih...stalno ste gladni i često imate potrebu za određenom vrstom hrane(kod mene slatkiši).
Svakim mesecom ste sve više otromboljeni, jer vam učenje ubija želju za sportskim aktivnostima, a neposredno pred "termin" vam uopšte nije ni do sexa. Kad dođe dan D, isto se preznojavate i mučite satima do trenutka dok se sve ne završi.Kad položite, imate isti onaj blaženi osmeh kao majka kad prvi put ugleda svoju bebu.
Inače, u ovom slučaju je pobačaj češći nego kod trudnoće, a bogami i abortus.
Hemija. Varnica na relaciji između dvoje ljudi, bez koje se ne može razviti prava veza. Sve njegove priče, žvake, razvlačenje solaža na gitari, potpisivanje za Čukarički, a kasnije i za Deportivo, neće nadmašiti jednostavni kontakt očima između dvoje pravih ljudi na pravom mestu. Ni njene kratke suknje, izbacivanje poprsja, pozdravi na hodniku i kolutanje očima, neće postići ništa, sem možda podizanja jarbola ispod njegovih pantalona. Sa njom će se osećati kao da čita ono što je Opra u svojoj zadnjoj emisiji preporučila, umesto knjige koja ga zaista interesuje.
Bez žiške, njene priče se neće čuti od Kanzasove balade "Prašina na vetru", koja odzvanja u njegovoj glavi, njena ruka iako topla, činiće se kao ledena flaša BIPovog piva, izvučena sa dna Obodovog zamrzivača, a kada treba da je poljubi, neće osetiti ništa sem guranja jezika u praznu, sterilnu teglu za pakovanje kornišona. Ona će se njegovim fazonima u početku smejati, dok će joj ubrzo postati interesantne, koliko i izvale Šurdinog ujaka, nakon dvesta četrdeset sedmog praćenja serije "Vruć vetar". Vremenom će se udaljavati, jer im je na samom startu nedostajao osnovni element. Kada je on prilikom samo jednog njenog pogleda, srećan kao ciganče kad se popne na traktor, kada shvati suštinu pesme "Otrov" Alisa Kupera, i kada se nakon uzimanja njenog broja, prvi put plaši da pet godina star, deformisan telefon, ne padne na zemlju i izgubi memoriju, e to je jebena žiška.
- Brate, si još sa onom ribom?
- Nisam brate, ne mogu nemam žišku za nju. Nisam hteo se foliram...
- Ti br'te, ako tako nastaviš, slobodno spakuj alat na tavan, i preseli se na Svetu goru. Kak'e žiške, kak'e pičke materine? Grabi šta ti se nudi!
Naime radi se o pojavi gde student na kraju semestra izbroji tacan broj strana koje treba da spremi za ispit, nakon toga ih deli sa brojem dana koji su preostali do ispita. U tom trenutku to je prilicno relan i moguc broj strana po danu ali posto ne(odgovorni) student nikad ne krene na vreme da uci broj predvidjenih stranica se povecava iz dana u dan i tada nastaje panika. Optimista ce pokusati da nauci i ako zna da je taj poduhvat nemoguc i najcesce ce odustati dan pred ispit dok ce pesimista odustati na vreme.
Razmisljanje u sebi:"Imam jos destet dana a ostalo mi je 150 strana, znaci 15 strana po danu, laganica..."
5 dana kasnije:
"Uh jbt, ostalo mi je jos samo 5 dana a imam 150 strana, to je 30 strana dnevno, nemoguce je stici...Naucicu 3/4 pa sta mi padne.
3 dana kasnije:
"Kad malo bolje razmislim ostavicu ipak I ovaj za septembar"
- Ako ne dođeš na fax, profe će pustiti spisak.
- Ako dođeš, profe neće pustiti spisak.
- Ako dođeš i profe ne puste spisak, pa odeš na kafu, profe će ipak pustiti spisak.
- Ako hvataš beleške, zapisaćeš sve ono što ima u knjizi, a propustićeš upravo ono što nema.
- Saznaćeš da postoji skripta tek kad podvučeš celu knjigu.
- Iako si koristio i knjigu i skriptu i beleške, nećeš sve moci da naučiš.
- Ako nisi izašao na ispit, saznao si da su svi prepisali, dogovarali se i položili.
- Ako si izašao i iako si mozda sve naučio, izvući ćeš pitanje koje ne postoji među ispitnim pitanjima.
- Ako se snađes sa takvim pitanjem, dobićeš podpitanje na koje nećeš moći da se snađeš.
- Ako si znao za 10, dobio si 5, pao si godinu, upisuješ je ponovo i opet ista prica.
„Herzlich Willkommen am Flughafen Belgrad. Wir wünsch…“
Dakle, tu sam. Opet. Ćale čeka, nasmejan. Punto, nacionalni auto, štrika kao singerica. Jesam li tamo nekad video punto među silnim mečkama? Nije ni bitno. Tu sam, to je jedino važno.
Sive fasade od naziva Beograda stvaraju ironiju. Vitka Gazela u stanju raspada i permanentne rekonstrukcije. Auto-putem jurimo trideset. Tamo još voze Hitlerovim drumovima, a ne spuštaju ispod dvesta na sat. Kakve to veze ima!? Tu sam, to je jedino važno.
Majka. Uvek hoće, ali nikada ne može da zadrži suze. Plačemo u duetu jer sam i ja plačipička na majku. Ona kaže da sam samo emotivan. Brat, poslovično ozbiljan u svom novostečenom punoletstvu. Znam da mu je teško što živim iza sedam brda i da muku drži ispod oklopa namrgođenosti. Pričaćemo čim se istuširam. Hladnom vodom, jer nema struje. Tamo mi za dve godine nijednom nije nestala struja. Ma jebeš struju! Tu sam, to je jedino važno.
Vruća pogača i sarma. Pa urmašice. A tamo kupus kisele u vinu i ima ukus kao da je prokisao. Mleveno meso se kupuje u plastičnom pakovanju, a urmašica nema ni u pesmi. Koga sad briga za to!? Tu sam, to je jedino važno.
„Sleteo gastos? Ajde kupim te u devet, tu je cela ekipa...“ I to kakva ekipa. Imam li tamo ekipu? Pretpostavljam da se ne broji onaj deda sa kojim popričam u pekari... Ali dobro sad. Tu sam, to je jedino važno.
Moj krevet. Mislim, i onaj tamo je moj, ja ga kupio u Ikei, ali ovaj je nekako više moj. Moj krevet u kojem opet ne mogu da zaspim. Srce lupa jače. Jer, tu sam, to je jedino važno. Mogao bih i da ostanem tu. A ipak, za tri dana ću ponovo biti u avionu za tamo.
Tamo je ona. Njena dva oka i ono malo čudo u njenom stomaku. Tamo smo mi.
Imao si oko mesec dana da spremiš kolokvijum. Normalan čovek bi ga naštrebao za nedelju dana. Ali ti nisi normalan, ti si student.
-Jel može ona bedna morfologija da se spremi za 7-8 dana.
-Ma može samo ti to kreni polako i nemaš brige.
-Ja se malo zezao zadnjih noći, sad je sreda, kolokvijum je u petak, stignem li ja to.
-Ajoj brate moj, pa štrebaj ga kao lud, šta drugo da ti kažem.
Četvrtak veče:
-Jel matori, dal bi ja mogao nešto od onoga da naštrebam za noć.
-Ma možeš kurac moj, pitaš me svaki dan.
-A pa to mi reci, odo ja onda da pijem, da ne učim džabe kada svrhe nema, savest si mi olakšao.
Ljudi koji stalno nesto kopiraju.
