Kada ste ljuti na neku osobu, ali nećete direktno da joj date do znanja, pa posle svakog kratkog odgovora stavljate tačku...
- Jesi ti nešto ljut na mene?
- Ne.
- Izvini što se nisam javio, bio sam u nekom problemu...
- U redu je.
- Sigurno nisi ljut?
- Ne.
- Idem, pa se čujemo...
- Ok.
Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.
Izuzetno popularna zakletva među crnogorskom šabanerijom. Svako ko je došao u kontakt sa ovom izuzetno zanimljivom klasom ljudi bio je u prilici da je čuje, brat bratu, bar nekoliko puta. Obavezno se izgovara kao jedna riječ, brzo, uz neizostavnu uvjerenost da će slušalac posle pozivanja na najveću nacionalnu svetinju povjerovati i u najgnusniju laž.
-...i vozim ti ja do Budve, pičim sto peset na sat, bačam pod ručnu, pretičem na punu, spičio me adrenalin k'a manitoga!
-Hm?
-E! I neđe na p'o puta se naperi nečesova kolona sa šleperom. A ja reko, ako ću vas čekat pomamio se! Preteka' ti ja i kolonu cijelu, kad iza krivine murija. Gonili me, brate, neđe do Brajića, stić' me mogli nijesu u Audija! Zamaka' sam im poslije Cetinja.
-Ne prdi, časti ti.
-Ako lažem, ne pomaka se s' mjesta! Bez Brana moga osta'! Ako lažem, kam' mi u dom! Mrtve oči Stanki ljubio!
-Ma lažeš, dajebeoca!
-Ostrogami!
...
-A brz je Audi, što jes' jes'
Vrhunac bezosećajnosti. Duša mu je hladna kao led, a srca nema. Pogled mu zrači hladnokrvnošću. Zadnji put je plakao, pa, nikada.
Svi znamo kakva je reakcija bila na poznato saopštenje: "Umro je drug Tito." Plakalo se od Vardara do Triglava. U 15:05 je zavladala grobna tišina, a zatim i hor jecaja. Tužna slika. Osoba koja je i tada ostala ravnodušna, koja ne plače ni kada seče luk, jer, bože moj, muškarci ne plaču.
1 - E nemoj da mi cmizdriš ovde kad počne "A sad adio", videćemo se možda nekad. Nemoj molim te, rasplakaću se.
2 - Sti normalna? Pa ja nisam plakao ni kad je Tito umro, a sad ću zbog vas. More terajte se kolektivno u tri lepe, dosta su bile i ove četiri godine što sam vas gledao, ako me razumeš.
Devojka koju je pregazilo pola grada.
