Izgovor za presipanje supljeg u prazno kod studenata. Ko god vam kaze kako ima poseban metod za ucenje, budite sigurni da taj sve drugo radi, samo ne uci.
1. "Ja prvo podvlacim, pa tek onda ucim podvuceno"
Da, naravno... Kada vidite nekog sa 5 markera u razlicitim bojama i jos 10 olovaka kojima podvlaci ono sto je vec presao markerom, znajte da taj pravi bojanku, jer mu je to zanimljivije od Fukoove teorije diskursa. Realno. Mozda ce umeti da je nacrta na ispitu, ili bar oboji...
2. "Ja izvlacim teze u svesku, pa onda ucim odatle"
Ah, divno, taj prvo kupi penkalo, pa fensi ukoricenu svesku, pa krasnopisom pocne da prepisuje sve ono sto vec ima u knjizi. Dok rukopis ne zalici na Miroslavljevo jevandjelje, sa ucenjem se ne pocinje. Znaci do sledeceg roka.
3. "Ja prvi put okvirno procitam, drugi put podvucem bitno, treci put naucim podvuceno"
Aha. Prvi put cita svaki deseti red, drugi put podvuce nesto sa ukljucenom petinom mozga, treci put ne postoji, to laze k'o pas.
4. "Ja se preslisavam naglas, jedino tako mogu da ucim"
Savrsen izgovor da se okrive okolnosti za neucenje, jer je u blizoj okolini naravno uvek neko ko smeta u glasnom preslisavanju. Cale, keva, mladji brat, komsija, Bog...
5. "Ja mogu da ucim samo u citaonici"
Savrsen izgovor broj dva za neucenje. Citaonica je daleko, ima kratko radno vreme, nema mesta, deru se studenti unutra... Pa ko jos moze da spremi ispit tako?
6. "Ja sebi kucam skriptu za svaki ispit, ne mogu da ucim iz tudjih"
E, ovo je vec kralj. Posto se smara sa prekucavanjem kojecega i buljenjem u komp, na kraju mu naravno ne ostane vremena da nauci ono sto je iskucao. Ali zato sve kolege kojima je razdelio skriptu poloze na njegov trud. Bravo za filantropa, zelimo mu da studira dok nam svima ne zavrsi faks!
Ubedljivo najmorbidniji način za ispoljavanje snobizma i elitizma.
Suština je u tome da nabeđena porodica pokojnika po svaku cenu insistira da ispred imena preminulog stoji i titula odnosno zanimanje kojim se bavio, naravno ako je isto dovoljno reprezentativno i dostojno kurčenja.
Nije nikakav problem ako porodica ima želju da navede zanimanje pokojnika u zvaničnoj čitulji koju mu daju ali ima onih koji idu do te mere da u redakciji određenih novina naglašavaju da se nikako ne objavljuju čitulje prijatelja i rodbine u kojima nije eksplicitno navedeno zanimanje preminulog. Rame uz rame sa nabeđenim ožalošćenim porodicama stoje oni koji, kada nekome daju čitulju, potenciraju sopstveno fensi zanimanje ili metropolu iz koje se javljaju.
Za više informacija pogledati srednje stranice "Politike" ili prilog odozdo.
- Poslednji pozdrav našem dragom primarijusu doktoru Milutinu (Milisava) Čonjagiću. Poštovani primarijus-doktore, ne znamo kako ćemo nastaviti život bez tako velikog stručnjaka i čoveka. Neutešna supruga sa decom.
- Poslednji pozdrav našem nikad prežaljenom sinu, doktoru veterinarske medicine Stratimiru Šabanoviću koji nas je juče iznenada napustio u 32-oj godini života. Neutešni mama Gospava i tata Labud, doktor specijalista kardiologije, sa mnogobrojnom rodbinom iz Pariza, Ljubljane i Lozane.
- Poslednji pozdrav Radoju Svršiću, general pukovniku u penziji i diplomiranom pravniku. Večito ožalošćeni, brat, doktor stomatologije Blagoje Svršić i sestra, viša medicinska sestra Olgica Svršić-Vještica sa porodicom iz Minhena.
- Poslednji pozdrav dragoj Ljovisni od tetke Vide sa Floride.
Jedno od najiritantnijih pitanja koja mogu da se postave jednom studentu. Onaj koji to pitanje postavlja ili nikada nije studirao (pa ne zna kako je kad ti postave to pitanje), ili jeste studirao, pa s namerom jebe u mozak studenta. Najčešće ih postavljaju teče i tetke i kojekakvi rođaci (koje bi apsolutno trebalo da zabole tukidid koliko ti je ispita ostalo), zatim roditelji drugara i drugarica iz škole (kako bi te uporedili sa svojim detetom) i pojedine kolege s fakulteta, kako bi videli da slučajno nisi dalje odmakao od njih ili kako bi posle pokušali da ti nabiju kompleks rečenicom ''E, ja sam diplomirao/la!''
- Alo, ujnin, koliko ti je ispita ostalo? - Pet-šest. - Pa kad ćeš to da daš? - Ima vremena. - Pa nemoj da gubiš vreme. - Ne gubim vreme, našao sam posao u struci. - Gledaj ti da uzmeš diplomu, bez diplome niko neće da te zaposli. - Zar nisam upravo pomenuo da radim već u struci? - Ali bez diplome ništa nema, samo će da te šutiraju. - Da, kao svi se po difoltu zaposle kad dobiju diplomu... - Šta? - A nebitno...
--------------------
- Gde si kolega, nisam te videla sto godina! Šta radiš? - Evo, bio do faksa da produžim apsolventski. - Pa šta se radi, još koliko ispita imaš? - Imam... Još. - Ja sam diplomirala u januaru! - Blago tebi. E, vidimo se, žurim.
Pitanje koje će ženskoj osobi biti postavljeno zilion puta u toku života. Nebitno da li ona ima 15, 25 ili 45 godina. Prvo će je ispitivati ćale, onda dečko, pa muž, a ponekad i sin.
Ćale: Kad si došla kući sinoć? Una: U 5. Ćale: U 5?! Pa ti skroz ludo dete. Ne priliči to jednoj mladoj dami. Mogla si bar hleb da kupiš.
--------
Dečko: Kad si došla kući sinoć? Una: U 3. Dečko: Ne laži, video sam te tada kod Ranka, jela si pljesku. Una: Pa? Ranko je na 2 minuta od mene. Eventualno sam došla oko 3 i 15. Dečko: Pa, tako reci, znaš ti šta može da se uradi za 15 minuta?!
--------
Muž: Kad si došla kući sinoć? Una: U 12. Muž: Znaš ljubavi, ja volim kad izađeš, ali jedva sam smirio malog. Mislim da je bolje da ne izlaziš. Una: Pa, nisam ga sama pravila, ne žali se.
--------
Sin: Kevo, kad si došla kući sinoć? Una: Oko 11. Sin: Aman, ja te ček'o kintu da mi daš. Znaš da izlazim u to doba. Dođi pre sledeći put.
Moja fioka je fioka koju ima svaki klinac. "Mama, jel ovo sada moja fioka?". Da, dobio je fioku... Tako je lepa i prazna. Stavio je unutra svoj autić. Da, to će biti garaža. Sada je stavio i čoveče ne ljuti se. Vreme prolazi... Negde među lajsnicama ze zavuklo pedeset para... onih malih žutih i debelih. Poslednje važeće pare u Srbiji. Sada nema manje od 1 dinar. Tu je i nekoliko bombona iz praistorije, mačkin zub koji je našao u dvorištu, nekoliko kamenja sa mora. Jedna praćka. Kauboj i indijanac, tenkići i topovi. Par rezača, gumica.... Kasnije se uselila prva potrošena olovka. Patentica koja se slomila. Hemijska koja se istrošila. Sveska za matematiku. Udžbenici sa rednim brojevima. Poslednji su imali broj osam. Evo ga, gel za kosu, jedan dezodorans, stari brijač. Kutija kondoma. Nekoliko diskova sa slikama koje više ne želi da gleda. Stari mobilni i punjač. Stara baterija od novog mobilnog. Indeks. Radnička knjižica, zdravstvena... Neka stoje tu, sada ne trebaju... Prsten... Tu stavlja burmu kada izlazi sa drugarima. Koverte od plata i računa... Čekove... Opet zdravstvena... Sada neka nova. Sa overom do kraja života... Bromazepan i Lasiks. Nalazi lekara, rendgen snimci. Ceo jedan život u toj mojoj fioci.
Promiče kiša... Nekoliko zbijenih crnih kišobrana gore... Nekoliko blatnjavih crnih cipela dole. Jedna lopata, mantija i gavran što se ljulja na grani. I lica koja ispraćaju. Plaču. Ali greše... Fioku su ostavili kući... A tamo je sve!
