Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Фреди
Neko ti traži uslugu, a ti ga odjebeš na keca. Fazon ''sve nešto trčim, pa se saplićem''. Nije ti ni na kraj pameti. Radije bi gledao maraton Kursadžija, dok ti u pozadini trešti Stoja.
-E, brate, ajde skokni do mene, stigao ugalj, pa da istovarimo, a?
-Evo, brate, samo što nisam. Prošli put, ti i tvoj ćale se napili kao majke, sam sam pet tona istovario.
___________________________________________________________________________
- Majka, ajde spremi nešto da se jede.
- Samo što nisam. Ima još mesa od Božića.
- Kog bre Božića, ovo meso stoji tu, ima 15 dana?!
- Pa katoličkog.
Služi za svakakve stvari u elektrotehnici, ali koristi se i u situacijama kada treba da se metaforički opiše stanje ocena u dnevniku.
(Dolazak ćaleta posle roditeljskog sastanaka, dolazi lik sav nakostrešen)
Ćale: Hmlj...Mater mu jebem nenormalnu ništa ne uči!
Keva: Šta je Momire sad bilo?!
Ćale: Ma bilo je, onaj naš som ništa ne uči pička mu materina bezobrazna!
Keva: Polako bre Momire 'si lud, kakve su mu ocene?
Ćale: Koje bre ocene, kad sam otišao tamo mislio sam da je neka kompijuterska šifra! Ocene mu bre k'o binarni kod!
Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.
---Montgomeri, Alabama---
- Sine, predajući ti ovaj par ključeva ne predajem ti samo auto. Sa njima ćeš, o Dejvide, danas poneti odgovornost odraslog čoveka i moje puno poverenje. Neću ti govoriti šta da ne radiš, smatram da to već znaš. Imaš šesnaest i svestan sam da ne mogu da te tretiram kao dete. :zagrljaj: Izvoli, sine moj. Vozi pažljivo i učini svog oca ponosnim.
- Budi siguran da hoću, tata.
---Donje Trsište, Srbija---
- Ej, mali, zajebi taj crtani sad! Drž' ove ključeve i odjuri začas po pivo, dok nije došo Živan da pretera crep, nemam šta da iznesem pred čoveka! Desno skroz ti je gas, do njega kočnica, pa cepaj, samo nemoj da pogineš.
- Ali mama kaže da radim domaći...
- Pusti ti šta mama kaže i vozi po pivo da te ne uspavam pre vremena.
---Kinšasa, Kongo---
- Sine, dajem ti ove ključeve od...
- Sajle za bicikl.
- Ne, od auta.
- Čale, nemamo auto.
- Naravno da imamo.
- Imali smo kamilu koja je umrla. Nemamo auto.
- Aha! A, u tom slučaju, šta je ovo?
- Dedina slika iz radnog logora. Već smo ovo prolazili.
- Brrrrrm Brrrrm!
- Ćale, prekini.
- Brrrrrrrm...
- Ima šta da se jede?
- Nema. Šta misliš zašto ovo radim?
Rečenica koja se izgovara nakon nekog lako odrađenog posla. To što smo odradili je bilo toliko lako, da nam uopšte nije trebala tolika posvećenost, snaga...
I: Jeste pobedili sinoć?
J: Šta tečo? S pola gasa!
Obično je pričaju klinke koja su umislile da su neko i nešto i da se ceo svet za njima okreće. Kažu je obično nekome ko je ''smara'', ili kad se posvađaju sa nekim a ne znaju šta da kažu. Obično ispruže ruku i nabiju ti u facu i kažu ''Talk to my hand!''
Ivan : ''Ae bre mala nafurana si pogledaj kakva si, očajna si!''
Mala klinkica : ''Talk to my hand!'' (i nabije mu ruku u facu).
najgluplji nacin da potrosite 3 dinara