Naizgled jednostavan pokret "iz kičme" koji čak i najpovijenijoj grbači pridaje dojam dostojanstva. No ipak analitički gledano "podvig" za koji će Srbiji trebati eoni.
- Gospodine Tači, doneli smo odluku! Priznaćemo Kosovo al' samo pod našim uslovima! Želimo da nas vi jebete od pozadi dok Amerima pušimo, a Evropskoj drkamo i posle nas svi skupa zalijete po faci. Može?
Mjerna jedinica za količinu. Po SI sistemu ona je pandan jedinicama zera i trun.
S: Komšija, kako ćemo?
K: Ma sa strane mi jebi kevu, a ovo gore samo mrvu skrati.
--------------------------------------------------------------------------------------------------------
A: Aaaajde, daj mi..?!!!
B: Ma nema šanse.
A: Ajde samo malo...
B: Rekla sam ne i to je to...
A: Daj samo da ga mrvu umočim.
B: Pa s obzirom da ti je veličine mrve, to bi značilo punu penetraciju...
Za žene, cveće je simbol romantike, lepote i nežnosti. Za muškarce, cveće je simbol pokajanja, izvinjenja i potkupljivanja. Otkad je sveta i veka, homo sapijens mužjak je homo sapijensu ženci darivao cveće da bi se iskupio. To je i neka vrsta žrtve, jer ti se ostali pripadnici čopora smeju i podjebavaju te jer si papučar. A ti gledaš da nađeš što veći buket za što veće sranje pa šta ti Bog da. I ko zna zašto, ovaj je metod prolazio.
Problem je nastao u 20. veku. Žene su se osilile, dobile prava, pa su uz sve to počele i da gaje iste emocije prema cveću kao i muškarci: da ih boli tuki. Čak su napravile i foru sa 8. martom da im uzimaš cveće ne u svrhu indulgencije već kao znak pokornosti prema "slabijem" polu. Danas cveće i dalje pali, ali sa sve većom emancipacijom žena i sa onim feministkinjama muški pol je ugrožen da večno ostane u govnima.
-Mirjana!
-Molim?
-Zažmuri.
-Neću.
-Ma zažmuri.
-Ne pada mi na pamet, prošli put kad sam zažmurila stavio si mi glistu na glavu.
-Ma nije to, daj šta ti pada na pamet! Znaš ti mene.
-Znam, zato se i plašim.
-Samo zažmuri!
-Dobro, evo, zažmurila sam.
-Ta-ta!
-Šta je to?
-Kako šta, pa karanfili!
-Karanfili?
-Aha. Vidi kakvi su, direktno iz Belgije...ili Luksemburga, jebem li ga...
-Zašto si ih kupio?
-Pa kupio mojoj dobroj i lepoj...
-Zašto?
-Pa idem ja ulicom i vidim jednu lepu cvećaru, onako malu i ušuškanu, kao negde u sred Pariza. I ja uđem unutra i vidim ove karanfile i odmah se setim tebe. I...
-Mihajlo, ne seri, prošli put kad si mi kupio cveće je bilo kad si mi pregazio čivavu, šta se desilo?
-Pa ništa...
-Mihajlo!
-Pa sećaš se one moje bivše, Nataše..?
-Nisi valjda, sunce ti jebem?!
-Ma jok bre! Šta ti pada na pamet, nisam ja u tom fazonu.
-Nego?
-Silovala me je juče na Kalemegdanu. Baš kad me je terala da mi puši naišla tvoja ortakinja Vasilija, da nije bilo nje da me spasi ko zna šta bi bilo...
Opis veoma loših vremenskih uslova. Naime, poznato je da ova voditeljka svesna svoje jebozovne pojave ne oblači ništa preko kolena osim ako napolju, štono naš narod kaže, "ne puca cerić".
- Brate, kako je napolju?
- Slađa Tomašević oblači pantalone!
- E?
- Pusti Bg hroniku pa ćeš da vidiš...
- Ćale, pusti čas prvi da vidim nešto.
- Nema šta da vidiš, obukla Slađa neki skafander.
Večiti izgovor kukavice za izbegavanje života.
- Šta je bilo sinoć?
- Šta šta je bilo? Da je uslova ko zna šta bi bilo, ono, ljubimo se mi i sve to, romantika, valjuškaju se kamenčići, ali brate, znaš kako me ubi zalazak sunca, prolazi joj onaj zrak kroz kosu i sve meni pravo u oči... nači nevera!
Odličan primer kako u Srbiji nimalo ne nedostaje inspiracija.
Treba smisliti naziv za vino, i da ono sa takvim nazivom postane brend.
Medveđa krv je tako izuzetno milozvučan naziv za vino. Prosto jedva čekaš da probaš jer zvuči kao da je baš sočno.
Mislim, kad već postoji ždrepčeva krv, valjda je od nje kaloričnija medveđa, pa samim tim i kvalitetnija. I plus ono režanje na reklami upotpunjuje događaj.
Verovatno na etiketi treba da stoji: "Nije preporučljivo vegetarijancima".
Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.
Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.
Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.
- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!
Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.
Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.
Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.
Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.
Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.
Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.
Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.
Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.
Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.
Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.
To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.
Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.
Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.
Ona nikada i nije. Zato toliko razara..
Van zaborava je, za čudo svakoga kome sam rekao, posvećena nekome ko nije čovek. Moj najveći prijatelj ikada je pas. Moja Lujza. Lu. Pas kojeg sam sa 6 godina doveo kući jer me je pratila dok sam išao iz zabavišta. Pas koji je prošao sito i rešeto, i bio sa mnom 15 najlepših i najbezbrižnijih godina, bez da je ikada napravila bilo kakvu štetu. Sve što bi najdresiraniji pas znao, ona je znala bolje, samo nikad nije bila dresirana. Hej, ko je još video da ostaviš tacnu sa hranom pored psa i kažeš mu da čuva, posle se vraćaš i skontaš da pas ne da komarcu da sleti na sto, a ne na tacnu, a kamoli da razmišlja da pojede meso sa tanjira. Jednostavno se nekad rodi takvo neko čudo koje jednostavno razume. Što kaže baka, samo joj je falilo da govori i to je to. Svaki prijatelj kojeg imam je nekad uprljao naš odnos na neki način, niko nije ostao skroz čist u mojim očima. Ali taj pas je bio tu, majku mu, bio je tu kad su se moji razveli, kad je umro deda, kad su bila razna sranja, bombardovanje, sva ta sranja je bila pored mene. Čak šta više, ja sam njoj par puta naneo zlo, ali nikad joj na pamet nije palo da uzvrati, samo bi istrpela i stavila glavu na moje koleno i tužno me pogledala. U momentu bih shvatio koliko sam jebeno djubre, i izvinjavao joj se. I dan danas zaplačem ako uzmem da sviram tu pesmu, kad mi dodje.
Sviram je suviše retko,
shvatam je smrtno ozbiljno,
a volim je beskonačno.
Lento. Laganeze i bez ikakve žurbe, sasvim usporeno i mirno obavljati neki posao. Osobe koje posao obavljaju penzionerski stres, jurcanje i žurbu prepuštaju nekom drugom, a omiljena krilatica im je "Gde gori".
-Ćale bre gde si do sada!? Keva zvala muriju i hitnu pomoć samo što infarkt nije dobila.
-E ta žena nije normalna. Pa valjda znaš sine da ja ne volim da žurim i da vozim penzionerski lagano.
-Znam ćale ali 6 sati od Beograda do Čačka?
-Dođi vamo... Ma svratio sam na neke kurveštije kod Ibarske magistre. Opasne su one ciganke,hehe. Al ćuti nemoj da si rekao nešto majci.
-------------------------------------------------------------------------
-Ženo jel si raspoložena za malo...
-Zorane!? Šta ti pada na pamet? Valjda znaš da sam trudna.
-Ma znam ja sve to i razumem nego misli malo i na mene. Ne mogu više ovako zagoreo sam ko četnički kazan. Pre neki dan mi se digo na Ketrin Ešton...
-Uff... to je već zabrinjavajuće. Dobro ajde ali samo penzionerski, bez divljanja.
Autonomna pokrajina na severu Srbije s najvećim prosekom samoubistava u Evropi. Sastoji se od Srema, Banata i Bačke. Geografski, deo je Panonske nizije i skoro je potpuno ravna, sa izuzetkom Fruške gore i Vršačkih bregova. Jedina preostala multietnička sredina u Evropi sa najizraženijim ekstremistima svih vrsta. Najjače utočište izgubljenih i debilnih srpskih skinhedsa s jedne i takođe izgubljenih ultraautonomaša s druge strane.
Glavni grad Vojvodine je Novi Sad i svaki Novosađanin koji drži do sebe mrzi Beograd, a da u Beogradu gotovo niko to ni ne zna. Beograđani vole Novi Sad jer je mali i prijatan za šetnju. Osim toga, u njemu se održava Exit. U Vojvodini su svi "dođoši", samo što su neki došli ranije a neki kasnije. Različite generacije dođoša se međusobno mrze, a najomraženiji su najnovodošliji i Crnogorci kao takvi.
Najbogatiji Vojvođanin je političar Nenad Čanak koji se zalaže za otcepljenje Vojvodine od Srbije i bori se za hrvatske nacionalne interese iako je poreklom Srbin. U Vojvodini je ogromna većina stanovništva sasvim normalna, ali su medijski toliko skrajnuti da se to ne može primetiti ako ne posetite Vojvodinu.
Jedna od retkih pozitivnih stvari u glavi manijaka/šizofreničara, koja isključivo služi za suzbijanje negativnih misli koje prethode postupcima. Nažalost, ne uspeva uvek da preovlada u glavi dotičnog.
"♪ DAL SI IKADA ♪ MENE VOLjELA ♪ KAO TEBE JA ♪ DAL SI IKADA MEN... uuuu vidi što je dobra mačka, tako tako, samo hodaj ispred mene dok mogu da ti gledam pozadinu, vidi manijaka što je iz autobusa zinuo u nju, alo bre dečko, ja sam prvi zevao u njeno dupe, e saću da mu jeb... OTKOMANDA, PREKINI BRE, dobro, dobro, miran sam, neću da ga bijem pred svima, hehe, kako bih ga prebio, ajmo dalje, daaaa, duuupe, vidi gaaa. Hmm, a da je ja naskočim na nju ovde pred svima, šta bi moglo loše da se desi, možda ipak želi snošaj sa mnom, bez obzira na ovu moju krastu na nosu, a i taj seks u javnosti, mnogi to danas preferiraju, a još ako je naskočim, pa bude iznenađena, možda se još više naloži, ajmo, sad ću, dođ... OTKOMANDA, NEMOJ KONjU, PREBIĆE TE LIKOVI SA STANICE, A I POLICIJA ĆE DA TE DOHVATI... dobro, miran sam, miran... čekaj, pa jel ona to skreće desno, skreni desno, hajde, skreni desno, mračna ulica, nema ljudi, taman pao mrak, niko nas neće videti, moći ćemo da se volimo celu noć, a možda mi i ostavi svoj broj telefona... Skrenula je, sačekaću da pođe još malo napred, prošlo je samo 200 metara, ma neću, sad je napadni, vole to današnje klinke, OTKOMANDA, SPRDAM TE, NIJE NIŠTA POGREŠNO, SAMO BUDI NEŽAN, hehe, drago mi je da se slažeš, dooođiii mačko, too, za dupe, alo bre, ne deri se, eej bre, ne čupaj, aloo, grebeš kučko a? evo ti šamar, pala si, e ako, sad će mi biti lakše da te skinem, dođi kurvo, dođi, opet šamaraš, evo ti pesnica mamu ti jebem, evo šipke, sad ću po glavi kučko, ogrebala si me opet, evo ti šip... OTKOMANDA, UBIĆEŠ JE JEBOTE, OTKOMANDA, OTKOOOOMAAAN.... "
- MA KURAC OTKOMANDA, POPA BRE, ZOVITE POPA
Ultimativni fakof napadnom gaboru ženskog pola.
Radnja koju svi radimo, ali malo ko ima muda da to prizna.
Da li ti pišaš pod tušem?
"Fina" devojka: Ja ne piškim nigde, moja mokraća je tečni dijamant. (istoči se cela pod tuš, a možda i kenja u tuš kabinu)
"Fini" dečko: Ja se inače ispiškim u WC šolju pa se onda tuširam. (kurac piša u WC šolju, piša u lavabo, pod lavabo, pored tuš kabine, na tuš kabinu, ispod tuš kabine, na dasku WC šolje, pored WC šolje)
Iskren dečko: Jok ti pišaš, a de ću drugo keve ti. I onako sve uvek ode na isto mesto gde god pišao.
Student: E, pišao bih ja rado u tuš kabini, da je imam.
Gej: Ijuuuu, kako te nije sramota da me tako nešto pitaš? Moja stvar je gde ja uriniram. (piša po sebi)
Kurva: Ah, da, obožavam kad po meni pišaju pod tušem. Ček jesi me to pitao? (ova je iskrena)
