Hobi koji bi, po nekim rasirenim shvatanjima, trebalo da predstavlja relaksaciju za zivce. Kod mene to ide ovako: Prvo se nerviram dal cu da obezbedim prevoz, ako ga obezbedim-Ok, ako ne-idem busom. U busu se extra isklackam, malo mi bude muka jer onako zaludjen planovima nisam ni doruckovao, stignem ko drogiran na vodu i zateknem situaciju koju nisam ocekivao. Il je voda mutna, il je velika guzva, il se gomila pijanih maloletnika provodi na mom omiljenom mestu... Najcesce se najveca riba otkaci, sto je jos jedan razlog za nerviranje, a ako udari bas velika- kolenca klecaju, adrenalin bije maximum, 5 minuta sam na granici da ne zavristim od neizvesnosti- oce napolje,nece napolje. Na kraju takvog "relaksirajuceg" dana, dodjem kuci mrtav gladan i umoran i samo gledam kako cu da napipam krevet.

Sport od kojeg najčešće može strastveni ribolovac da dobije cirozu jetre ukoliko se i suviše posveti istom.

Омиљени спорт младих мужјака. Имаш 18-19 година, немаш рибу (ви што јебете, јебите се), досадило ти је да га пампрчиш, ходаш улицом и схватиш. Схватиш да свака девојка коју видиш може бити твоја уз мало труда. Oблачиш своју геј плавобелу кошуљу без рукава, пушташ "Пришла" од Лексингтон бенда, стављаш бест оф Саше Ковачевића на плејлисту и одлазиш у сутон!

...Мало морген. Прво, неке од тих риба што их виђаш стварно и имају дечка (већина те лаже јер си ружан, лец фејс ит). Друго, Саша и Бојан из Лексингтона јебу јер имају шке. Ти немаш. Ипак, то те не спречава да идеш у теретану и чупаш кедла из ушију, за сваки случај. Збогом баскет терени, здраво исфолирани клубови и још горе клабане.
Нека риболов почне.