Sasvim obična lovačka priča

Зовем се Иван, имам 28 година.

Да, ја сам јак и ријетко карактеран човјек. Таквих данас нећеш срести много на улици - рекох јој. Волим себе, уживам у животу и могу се похвалити да сам срећан. И слободан. Без окова средине и јебених предрасуда о другима и о себи. Зар и о себи можеш имати предрасуде?- питала ме је зачуђено. Наравно да можеш, сигурно сам јој одбрусио.

Имам све што пожелим у животу. Кућу, кола, апсолвент сам на Правном факултету, ако Бог да имаћу ускоро и посао. Све, складан и уређен живот. Само некако ми фали топла женска рука, да ме загрије у зимским ноћима. Треба ми неко с ким ћу се пробудити ујутро, радостан и пун полета. Доста ми је више ових безвезних шема и необавезних виђања, неискрених порука и потрошених ноћи.

Их, ја сам ти баш романтичан. Ни сам не знам колико пута сам плакао док сам гледао тужне филмове. Не знам, погоде ме, одмах замислим да сам на њиховом мјесту. Јако мрзим што је табу да мушкарци плачу. Па шта, и ми имамо емоције зар не. Рецимо, ја кад чујем Балашевића, мени сузе готово одмах крећу на очи. Сва она сјета, набој емоција и беспријекорна снага израза. И не знам шта људи имају против Сергеја Ћетковића и таквих. Човјек само извлачи најдубља осјећања и себе. То је данас, драга моја, најтеже.

Ма свашта слушам, осим ових новокомпонованих, Секе, Мије или како већ. Ја сам ти у том неком екс-ју рок фазону, знаш, свирам и гитару. Некада сам свирао и хармонику и синтисајзер, пошто су ме моји уписали тамо. Хтјели су да свирам народњаке, али се нисам дао, хехе. Дааа, слушам и панк и метал и још штошта.

И да. Настави да причаш о свом пропалом животу, недосањаним сновима и о томе како си ти експериментални доказ Марфијевог закона. Слушаћу те. Шта ћу, волим да слушам људе и сви ми кажу да знам. Знаш ли ти да је Достојевски читав свој живот провео у слушању људи? Да, баш зато је и написао сва та капитална дијела. Наравно да сам прочитао много књига Достојевског. Чуј, не дјелујем ти као неко ко га чита - као љутнух се.

Наравно да ћу ја платити. Неее, нема говора, ја плаћам. Можемо мало на кеј, да прошетамо. Дунав је најљепши у ово доба године, зар не? Имаш слободну гајбу? А не, не бих на првом састанку да идемо код тебе, нисам такав момак. Можда бих и могао, ионако немам ништа паметније да радим.