Kako sam proveo ljetni raspust

Не волим зиму. Руке ми се леде као да не примају крв, на смалаксалу душу се обавије нека мрена и тугаљиво, сјетно небо као да хоће да се сручи на мене. Не волим ни јесен, шаренолику и подмуклу. Хладан вјетар одере ми радост са лица, слој по слој...

Љето, ах љето. Замирише пробуђена земља, небо се развије у бесконачност и пробуде се најтананији дамри у човјеку. Заврши се школа, разлете се дјечји осмјеси свуда по сокацима и подсјете ме на љета, она права љета мог дјетињства. Онда када сам чувао безбрижност у џеповима прљавих панталона, искру слободе у ходу и читаву једну васиону у грудима. Читав свијет био је ту, под ногама, магичан и направљен само за мене.

Данас волим љето више него икада. И у сваку зиму замишљам љето, испуњено и чисто, најљепше до сада. Сваки пут када ме одузме тугаљивост и немирна сјета, одагнам мисли, сањајући љето. Све ће бити љепше када ме огрије сунце - говорим сам себи. И смишљам планове, замијесим илузије уморним синапсама и смирим се. Их, када дође љето...

Дође и љето, довуче се на усијаним кочијама и загосподари брдима. И не радим ништа, не мичем се. Стојим ту, као укопан пред свим благостањима којима ме обасипа, пуштајући да ми најљепша четвртина мог живота пролази без циља. Сакријем се у сјенке сопствене безидејности и нерада, не уживам, не живим. Ипак, сањам она љета, дјечја и невина, испуњавајући свакодневницу прашњавим успоменама и одсањаним сновима. Тако, ново љето се провуче крај мене, а да то нисам ни схватио. Тек онда, када се прошара небо и шума зазлати, схватам да је најљепше прошло, и да је још један распуст мога живота, неповратно изгубљен.

Такав сам. Моје зиме су моје туге. А љето, ма колико да га волим, увијек учиним да бесциљно прође, пуштајућу га да одлети доле, далеко, на југ...