Objekat čežnje u većinskog broja roditelja Srbije. Koristi se pod pretpostavkom da dete ("dete" tj sin; kćerke sa druge strane, potpuno suprotno teže da budu što ranije izbačene iz kuće) nikada ne treba/ne može/ne sme da napusti voljeno roditeljsko gnezdo (i to najčešće po proceni roditelja samih).
U umilnoj i povoljnoj atmosferi Staklenog zvona, dete može da živi u roditeljskom ropstvu i do duboke starosti (kako svoje tako i roditeljske). Osim što tako ostaje u prekopotrebnoj simbiotičkoj vezi sa hraniteljskom sisom zauvek, i roditelji tako uspevaju da osiguraju sigurnu starost, prikačeni na grbaču dece.
Zauzvrat, dobijaju se generacije funkcionalno nesposobnih razmaženih zombi-despota, koji treba da vode državu, leče bolesne, hrane porodice...
- STRACIMIRE, ŠTA JE SA ĐETETOM?!
- Igra se na ulici sa drugovima.
- Nekako mi sumnjivo izgleda. A da mi njega u kuću...* * * (trideset godina posle)
- STRACIMIRE, ŠTA JE SA ĐETETOM?!
- Čini mi se da je na spratu sa ženom. Da im upadnem?
- Naravno, treba nam žirant za Baštenski besmisao života 700, vid'la sam sad reklamu.* * * (trideset godina posle. Đeca su već jako stara i imaju unuke)
Đete: O, ne, opet kucanje na vrata...
Žena đetetova (očajno): Zar im nismo rekli da smo mrtvi?!
Đete: Ja više ovo ne mogu da podnesem. Ajmo kroz prozor.* * * (trideset godina posle)
Đete: Eto. Saranismo matorce.
Žena đetetova: Jesmo, da.
Đete: A da odemo mi ovom mom, treba nam žirant za hipoteku na vikendicu u Krnjači...
Žena đetetova: Ajde.
Mesto maksimalno zaštićeno od svih mogućih uticaja koji bi na bilo koji način mogli da utiču na osobu koja se pod tim "staklenim zvonom" nalazi. Uglavnom mamine i tatine princeze obitavaju u tom imaginarnim prostoru. Brinuti se o nekom više nego što je to u biti normalno. Preterivanje sa nekim nenormalnim uslovima, kao što su čednost, čistoća...
Idemo sada za vikend na izlet?!
-Ja ne idem ako do tada ne budu isprskali komarce.
Au bre jer da te ne pojedu?! Ti ko da si rastao pod staklenim zvonom.
Terarijum za pojedine cvećke ljudskog porekla.
- Ta Dunja je čuvana pod staklenim zvonom. Rodiće ti kurac. Sve što ume je da miriše!
Život je kurva, i što pre to shvatiš bolje ćeš da živiš. Bolje nego u zabludi da te voli i da si srećan. Ali većina ljudi jednostavno ne želi da proguta crvenu pilulu istine. Lakše je zatvoriti sebe u poznati, zamišljeni svet gde niko ne može da prodre, nego da ojačaš svodnički bekhend da spizdiš život po pičci kad pokuša da te zezne. Zatvaranjem sebe i ignorisanjem stvari koje život ima da ponudi slabiš. Ovakvi beskičmenjaci nista ne postignu, a bogami ni ne nauče, pa odluče da stvore dete kao zamenu za sebe; kao da nas već nema previše. Pa tako, kako su naučili i kako su odgojeni, prenose na naivno derište koje su jednom davno ispizdili iz kite ili izgurali iz pičke.
U 21. veku, gde su deca na prvom mestu a svaka dečija aktivnost je na zadnjem, dobijamo novi fenomen koji se zove stakleno zvono. Roditelji pribegavaju ovoj tehnici jer je život strašan a ljudi su još strašniji. Beba u kredenac i sigurna je, zar ne? U svom mozgu punom iluzija, to je nirvana za nejake i azil za neiskusne. Ali to nije mesto gde ćeš skloniti svoju ćerku ili svog sina od svakog zla kojeg život nosi. To je pakleni smeštaj svakog nedužnog deteta koji današnji zaštitnički nastrojen roditelj koristi kako bi odgojio emocionalno retardiranu pičku nesposobnu za život ali tek toliko sposobnu za menjanje njihovih pelena kad im duboka starost zakuca na vrata. Ne sklanjaš ga od zla, jer si ti zlo. Odvratan si, jer činiš detetu medveđu uslugu. Ne zeliš ni da priznaš, jer ti se ishod sviđa. Kukavice, govna i prevrtljivi manipulanti koji stvaraju nove kukavice, govna i prevrtljive manipulante; pa tako u krug. Muka mi je od ovakvih ljudi.
Elem, deca koja su odgojena ispod staklenog zvona su plašljiva, nespremna za život i zakržljala. Ne pokušavaju da testiraju svoje granice, jer je to previše strašno i može da boli. Svaka mala ogrebotinica ih natera da obustave rad i vrate se svom dosadnom, mrmotskom zivotu. Bu-jebeno-hu. U školi ne mogu da provale zašto imaju loše ocene zato što im je njihova mama uvek govorila da su oni najpametniji, a ne može ni mama da provali, jer su njena deca 100% pametnija od drugih. Ne shvataju zašto ne mogu da nađu dobru pičku, jer ih je tata učio da čovek treba biti pošten i dobar a baba im je pričala kako su oni najlepši, najslađi i kako bi ih svaka devojka poželela. Kada jednom padnu, teško se dižu, jer su ih naučili da se radije povinuju i legnu na stomak nego da se dignu na noge, pogledaju strahu među oci i pljunu ga posred njonje. A pašće, kad tad, i više neće ustajati jer nisu shvatili poentu života. Život treba da se živi, bre! I bol, i strah, i mržnja i tuga; sve je to život i sve se treba prihvatiti kao deo sebe. Nemoj da se sakrivaš od toga, u pičku materinu! Padni, neka boli! To znači da živiš, da imaš dušu; da si živo biće! To je nešto što nas razlikuje od robota u koje društvo želi da nas uporno pretvori. Ali neće nikad shvatiti, jer se stvari uče dok si mlad. Stari ker teško pamti trikove. Kad jednom sjebeš čoveka, sjebao si ga zauvek. Pa onda furaj tvoje fore i fazone "može sve da se popravi, nemoj ništa da se brineš". Može, kurac. U nadi "popravljaš" tako sto plaćaš psihijatru par evrića da te sluša jer svi misle da si retardiran i niko neće ni da te čuje. Pa čak te ni on ne sluša, nego crta kurčeve i tornada u svesci dok nemo potvrđuje tvoje patetične izjave sa "aha".
Obor za svinje, smeštaj za kera, kavez za papagaja, zatvor za čoveka; stakleno zvono za dete puno avanture i igre. Nazovite ovu sadističku potrebu suptilnog zlostavljanja čovekove duše kako hoćete, jer stakleno zvono ipak nije prikladno ime. Staklo se lako lomi. Jedan jači udarac čekićem i slobodan si. Ali, u surovoj realnosti, to ne ide tako. Što vise čekaš, staklo postaje sve tvrđe i, svakog sledećeg dana, tvoj izlaz iz zatvora postaje sve manji dok na kraju ne ostane samo tama a staklo postane čelik. Zato beži, dok još nije kasno! U suprotnom ćeš dočekati da vidiš sebe kako sediš za kompom i pišeš definicije na Vukajliji umesto da radiš nesto pametnije.
