Објекат чежње у већинског броја родитеља Србије. Користи се под претпоставком да дете ("дете" тј син; кћерке са друге стране, потпуно супротно теже да буду што раније избачене из куће) никада не треба/не може/не сме да напусти вољено родитељско гнездо (и то најчешће по процени родитеља самих).
У умилној и повољној атмосфери Стакленог звона, дете може да живи у родитељском ропству и до дубоке старости (како своје тако и родитељске). Осим што тако остаје у прекопотребној симбиотичкој вези са хранитељском сисом заувек, и родитељи тако успевају да осигурају сигурну старост, прикачени на грбачу деце.
Заузврат, добијају се генерације функционално неспособних размажених зомби-деспота, који треба да воде државу, лече болесне, хране породице...

Место максимално заштићено од свих могућих утицаја који би на било који начин могли да утичу на особу која се под тим "стакленим звоном" налази. Углавном мамине и татине принцезе обитавају у том имагинарним простору. Бринути се о неком више него што је то у бити нормално. Претеривање са неким ненормалним условима, као што су чедност, чистоћа...

Terarijum za pojedine cvećke ljudskog porekla.

Život je kurva, i što pre to shvatiš bolje ćeš da živiš. Bolje nego u zabludi da te voli i da si srećan. Ali većina ljudi jednostavno ne želi da proguta crvenu pilulu istine. Lakše je zatvoriti sebe u poznati, zamišljeni svet gde niko ne može da prodre, nego da ojačaš svodnički bekhend da spizdiš život po pičci kad pokuša da te zezne. Zatvaranjem sebe i ignorisanjem stvari koje život ima da ponudi slabiš. Ovakvi beskičmenjaci nista ne postignu, a bogami ni ne nauče, pa odluče da stvore dete kao zamenu za sebe; kao da nas već nema previše. Pa tako, kako su naučili i kako su odgojeni, prenose na naivno derište koje su jednom davno ispizdili iz kite ili izgurali iz pičke.
U 21. veku, gde su deca na prvom mestu a svaka dečija aktivnost je na zadnjem, dobijamo novi fenomen koji se zove stakleno zvono. Roditelji pribegavaju ovoj tehnici jer je život strašan a ljudi su još strašniji. Beba u kredenac i sigurna je, zar ne? U svom mozgu punom iluzija, to je nirvana za nejake i azil za neiskusne. Ali to nije mesto gde ćeš skloniti svoju ćerku ili svog sina od svakog zla kojeg život nosi. To je pakleni smeštaj svakog nedužnog deteta koji današnji zaštitnički nastrojen roditelj koristi kako bi odgojio emocionalno retardiranu pičku nesposobnu za život ali tek toliko sposobnu za menjanje njihovih pelena kad im duboka starost zakuca na vrata. Ne sklanjaš ga od zla, jer si ti zlo. Odvratan si, jer činiš detetu medveđu uslugu. Ne zeliš ni da priznaš, jer ti se ishod sviđa. Kukavice, govna i prevrtljivi manipulanti koji stvaraju nove kukavice, govna i prevrtljive manipulante; pa tako u krug. Muka mi je od ovakvih ljudi.
Elem, deca koja su odgojena ispod staklenog zvona su plašljiva, nespremna za život i zakržljala. Ne pokušavaju da testiraju svoje granice, jer je to previše strašno i može da boli. Svaka mala ogrebotinica ih natera da obustave rad i vrate se svom dosadnom, mrmotskom zivotu. Bu-jebeno-hu. U školi ne mogu da provale zašto imaju loše ocene zato što im je njihova mama uvek govorila da su oni najpametniji, a ne može ni mama da provali, jer su njena deca 100% pametnija od drugih. Ne shvataju zašto ne mogu da nađu dobru pičku, jer ih je tata učio da čovek treba biti pošten i dobar a baba im je pričala kako su oni najlepši, najslađi i kako bi ih svaka devojka poželela. Kada jednom padnu, teško se dižu, jer su ih naučili da se radije povinuju i legnu na stomak nego da se dignu na noge, pogledaju strahu među oci i pljunu ga posred njonje. A pašće, kad tad, i više neće ustajati jer nisu shvatili poentu života. Život treba da se živi, bre! I bol, i strah, i mržnja i tuga; sve je to život i sve se treba prihvatiti kao deo sebe. Nemoj da se sakrivaš od toga, u pičku materinu! Padni, neka boli! To znači da živiš, da imaš dušu; da si živo biće! To je nešto što nas razlikuje od robota u koje društvo želi da nas uporno pretvori. Ali neće nikad shvatiti, jer se stvari uče dok si mlad. Stari ker teško pamti trikove. Kad jednom sjebeš čoveka, sjebao si ga zauvek. Pa onda furaj tvoje fore i fazone "može sve da se popravi, nemoj ništa da se brineš". Može, kurac. U nadi "popravljaš" tako sto plaćaš psihijatru par evrića da te sluša jer svi misle da si retardiran i niko neće ni da te čuje. Pa čak te ni on ne sluša, nego crta kurčeve i tornada u svesci dok nemo potvrđuje tvoje patetične izjave sa "aha".

Obor za svinje, smeštaj za kera, kavez za papagaja, zatvor za čoveka; stakleno zvono za dete puno avanture i igre. Nazovite ovu sadističku potrebu suptilnog zlostavljanja čovekove duše kako hoćete, jer stakleno zvono ipak nije prikladno ime. Staklo se lako lomi. Jedan jači udarac čekićem i slobodan si. Ali, u surovoj realnosti, to ne ide tako. Što vise čekaš, staklo postaje sve tvrđe i, svakog sledećeg dana, tvoj izlaz iz zatvora postaje sve manji dok na kraju ne ostane samo tama a staklo postane čelik. Zato beži, dok još nije kasno! U suprotnom ćeš dočekati da vidiš sebe kako sediš za kompom i pišeš definicije na Vukajliji umesto da radiš nesto pametnije.