Objekat čežnje u većinskog broja roditelja Srbije. Koristi se pod pretpostavkom da dete ("dete" tj sin; kćerke sa druge strane, potpuno suprotno teže da budu što ranije izbačene iz kuće) nikada ne treba/ne može/ne sme da napusti voljeno roditeljsko gnezdo (i to najčešće po proceni roditelja samih).
U umilnoj i povoljnoj atmosferi Staklenog zvona, dete može da živi u roditeljskom ropstvu i do duboke starosti (kako svoje tako i roditeljske). Osim što tako ostaje u prekopotrebnoj simbiotičkoj vezi sa hraniteljskom sisom zauvek, i roditelji tako uspevaju da osiguraju sigurnu starost, prikačeni na grbaču dece.
Zauzvrat, dobijaju se generacije funkcionalno nesposobnih razmaženih zombi-despota, koji treba da vode državu, leče bolesne, hrane porodice...
- STRACIMIRE, ŠTA JE SA ĐETETOM?!
- Igra se na ulici sa drugovima.
- Nekako mi sumnjivo izgleda. A da mi njega u kuću...* * * (trideset godina posle)
- STRACIMIRE, ŠTA JE SA ĐETETOM?!
- Čini mi se da je na spratu sa ženom. Da im upadnem?
- Naravno, treba nam žirant za Baštenski besmisao života 700, vid'la sam sad reklamu.* * * (trideset godina posle. Đeca su već jako stara i imaju unuke)
Đete: O, ne, opet kucanje na vrata...
Žena đetetova (očajno): Zar im nismo rekli da smo mrtvi?!
Đete: Ja više ovo ne mogu da podnesem. Ajmo kroz prozor.* * * (trideset godina posle)
Đete: Eto. Saranismo matorce.
Žena đetetova: Jesmo, da.
Đete: A da odemo mi ovom mom, treba nam žirant za hipoteku na vikendicu u Krnjači...
Žena đetetova: Ajde.
Odlična +