Proizvod koji se na našim prostorima pojavio zajedno sa krizom 90ih. Prodavao se u malim kesicama, u obliku praška, u više ukusa. To je bila neka vrsta Cedevite, za srednji i niži stalež, ali za razliku od nje nije imao ni miris ni ukus - već samo boju. Pored osnovne upotrebe, tj. da se od njega pravi sok, koristio je i klincima iz parkića (onima što su u 21. veku postali idioti) za šmrkanje. Najveći konkurent bili su mu Frutellini sokovi (Orange, Joice i Coca-cola)

odlican osvezavajuci napitak koji bi uvek odlicno legao uz virsle i vajkrem svercovan iz Madjarske.

Ovaj sok se pio ko lud dok mu slavu nisu malo pomutuli domaci privatni gazirani sokovi u ambalazama u zelenoj staklenoj flasi (kao ona flasa od 1,5L kisele vode sto je bilo nekad) koji su se uglavnom proizvodili po raznim podrumima i stekovima a punili u flase po kadama.

Vrlo popularni tokom devedesetih, step sokovi su bili koncentrati pakovani u kesice, sa aromom maline, kivija i drugog voća, rastvarali se u vodi i koštali su jako smešno. Ko zna kako je neko dozvolio da taj otrov bude pušten na tržište. Bilo kako bilo, para često nije bilo ni za ono osnovno, a pošto sva deca vole slatko, a koka kola se pila samo za proslave i kad dolaze rodjaci iz Nemačke, bilo je daj šta daš. Ponekad smo kao mali merili hrabrost po tome ko sme da pojede kesicu step soka, što ni malo nije bilo prijatno iskustvo. Kasnije, kada smo otkrili alkohol, pošto bismo obično skrpili para samo za bocu nekog jeftinog džina ili vodke, sećam se da smo kupovali step od narandže, jer za bolje opet nije bilo.