vuk

(Посвећено оним истакнутим појединцима који су се похвално изразили о мом нажалост брисаном стваралаштву).
Еколошка звер. Ловци, који хране дивљач као што сељак тови прасе - с мотивацијом да га поједе - сматрају штеточином вука, који кад нападне тор не мисли строго само на своју пупу, већ закоље који примерак и за понети, јер се читав чопор стара за младунце. А остане и за остале шумске месождере: сви сте, браћо, позвани. Па и овчарски пси ту профитирају.
Звери су човеку привлачне због двеју заједничких особина_
- витешког духа - не убијају противника који се предао (Конрад Лоренц је пре педесетак година добио Нобелову награду за рад на томе. Он Исусове речи: ,,Окрени и други образ'' тумачи као: ,,Предај се'', што није без основа.)
- Друга је чисто анатомска: очи постављене с лица (јер је ловцима потребно тродимензионално видно поље, док је за плен важно да види све около до иза леђа).
Иначе је вук стрвинар, лепо од њега.
Вук је велика звер (а не као што су мени говорили кад сам била мала: као пас. Прво, и пси су превелики. Велика пудла је отприлике као орманче испод судопере, плаши човека.) Вук је 80 х 140, као трпезаријски сто.
Вук је један од предака домаћег пса (види Лоренцову књигу, коју треба да има свака кућа, ,,Говорио је са животињама'', пуна је анегдота, само не о вуку...) Други је шакал. Ово, хехе, изгледа као песница у нос теорији еволуције, која не признаје конвергенцију, могућност да од двеју врста настане једна. Међутим, није баш тако... Шакалски се од вучјих потомака оштро разликују, мада се зачудо добро мешају - види хаос у кинологији.