štreber & kreativac

Постоје две врсте памћења, назовимо их:
магацинерско и механичарско.
Екстремни представници првог памте као што магацинер прима робу: он је стави на полицу; ако је добар у свом послу, брзо је пронађе.
Шта год да га питаш, он се одмах сети.
Екстремни представници другог памте као што механичар саставља уређај: он мора сваком делу да нађе место, и то да функционише. Ако је раставио машину да је очисти и подмаже (то се ради тако што се сав испрљаш и умастиш) - он мора тачно да је састави, као што књиговођи рачун мора да се слаже у динар, не може отприлике... Један једини преостали шраф значи поново растављање и претраживање... Не можеш га тек тако убацити.
Због тога механичар мора да мисли. Кад га нешто питаш, ако се баш тиме није бавио, треба му много времена.
Међутим - механичар је онај што решава задатке. Школа нас учи само решеним задацима, а живота није брига за њих - он поставља нове...
И зато сав напредак зависи од механичара. Магацинац је ту само да помогне, да пружи потребну информацију... Нажалост, они су уверени да су главни. Зато се напредак одвија углавном изван школе - шта год да је у питању: наука, уметност, привреда... Чак и само образовање - не зависи од оних који су већ у школи; оно зависи од проблемиста и кад ће да се окрену свом заборављеном проблему...
Е сад, после оволиког мудровања, следи оно старо добро али...
Али баш најкреативнијим појединцима неопходно је магацинско памћење. Шлагфертих - на немачком: увек спремног одговора - то је онај шерет који спасава породицу, комшилук, фирму, школу... Онај духовити момак који разведрава чим се појави... Одакле само извлачи те одговоре, како их је запамтио?... Док сироти механичар једва исцеди заједљиву реплику - забавни магацинац вам је направио упалу трбушних мишића, као и много пута раније.
За ту добровољну делатност слободно им дати плату и пензију, кувати им лековите чајеве и завршавати њихове обавезе, то је најпоштеније.
Да не заборавим - магацинско памћење је неопходно и ако пишете песме