Zov divljine

- E, brate...
- E, Profe, 'de s...U, jebote, kad si se vratio, čoveče??
- Pre neki dan, al' znaš kako je to sa vremenskim zonama...
- Ne znam, al' nema veze...Pa, pričaj, bre! Kako je bilo? Je l' u Tokiju stvarno bleje roboti po ulici? 'Si jeb'o gejšu? Je l' Kiza napravio neko sranje?
- Još pitaš...Znači, poslednji put da vodim nekog ortaka sa sobom na turneju, jebeš mi sve!
- Što? Šta je bilo?
- Znaš onu foru u Japanu da treba glasno da podrigneš posle jela kako ne bi uvredio domaćicu?
- Poznato mi...
- E pa, poslednji dan pozove japanski ministar za kulturu i još nešto mene i ekipu solista kod sebe kući na večeru. Ono - familija na okupu, svečano postavljen sto, kuća ukrašena jebenem trešnjinim cvetovima - taj neki fazon. Ja, normalno, poveo Kizu sa sobom, nisam ni slutio šta će da se desi. I popili mi sake, razmenili par kurotaznih fraza, sve do jaja. Počeli da jedemo, žena mu napravila bogaoca hrane, bila i prepeličja jaja, boktejebo. I dalje sve kul. Iznela dezert - "sladoled od pirinča" rad - ni nagoveštaja sranju, brate. E, onda je majmun Kiza stupio na scenu. E sad, da l' je lik hteo da podrigne pa nije mogao ili je stoka k'o što jeste, tek - lik se tako najstrašnije ispovraćao po stolu...'nači, potopio je jebenu trpezariju! Domaćica pala u nesvest a ministar naredio da mu donesu katanu da izvrši harakiri...
- I? Šta je onda bilo?
- Kako "šta je bilo"?! Zapalili odatle brzinom firminog auta i otišli u Mek da jedemo k'o ljudi!