Kad divljaci koje nazivaš prijateljima stanu ispred zgrade i krenu da se dernjaju dozivajući tvoje ime jer im mrsko je da zvone na interfon.
Pesma koja fine i civilizovane goste na svadbi, ispraćaju, sahrani ili sličnoj pijanki pretvara u raspojasanu bandu razbojnika koja se penje na sto, lomi čaše, kida dugmiće na košulji i 'vata pevaljku za dupe masnim rukama.
Kafana. Početak jutarnje smene. Dva konobara skupljaju metlama čaše sa patosa.
-Ko je ovoliko lumpovalo sinoć? Vidi šta je srče oko stolova.
-Ma bili su juče iz Akademije nauka i umetnosti, sve profesori, odelca, kravate, svečane haljine. Bila je skroz kulturna večera, ono "poštovani kolega" i u tom stilu al' kad su pred fajront došli trubači ovi cvikeraši osetiše zov divljine i poludeše načisto. Za pola minuta su polupali sve čaše i tanjire, uhvatili se prvo u kolo pa u vozić, deru se kao da im je poslednje. Na kraju se neka tetka popela na stolicu i izvadila Tetejca, sve nam izbušila plafon.
-E, nije stoka za u kafanu...
- E, brate...
- E, Profe, 'de s...U, jebote, kad si se vratio, čoveče??
- Pre neki dan, al' znaš kako je to sa vremenskim zonama...
- Ne znam, al' nema veze...Pa, pričaj, bre! Kako je bilo? Je l' u Tokiju stvarno bleje roboti po ulici? 'Si jeb'o gejšu? Je l' Kiza napravio neko sranje?
- Još pitaš...Znači, poslednji put da vodim nekog ortaka sa sobom na turneju, jebeš mi sve!
- Što? Šta je bilo?
- Znaš onu foru u Japanu da treba glasno da podrigneš posle jela kako ne bi uvredio domaćicu?
- Poznato mi...
- E pa, poslednji dan pozove japanski ministar za kulturu i još nešto mene i ekipu solista kod sebe kući na večeru. Ono - familija na okupu, svečano postavljen sto, kuća ukrašena jebenem trešnjinim cvetovima - taj neki fazon. Ja, normalno, poveo Kizu sa sobom, nisam ni slutio šta će da se desi. I popili mi sake, razmenili par kurotaznih fraza, sve do jaja. Počeli da jedemo, žena mu napravila bogaoca hrane, bila i prepeličja jaja, boktejebo. I dalje sve kul. Iznela dezert - "sladoled od pirinča" rad - ni nagoveštaja sranju, brate. E, onda je majmun Kiza stupio na scenu. E sad, da l' je lik hteo da podrigne pa nije mogao ili je stoka k'o što jeste, tek - lik se tako najstrašnije ispovraćao po stolu...'nači, potopio je jebenu trpezariju! Domaćica pala u nesvest a ministar naredio da mu donesu katanu da izvrši harakiri...
- I? Šta je onda bilo?
- Kako "šta je bilo"?! Zapalili odatle brzinom firminog auta i otišli u Mek da jedemo k'o ljudi!
To je kada se nalaziš u šumi i u trenutku shvatiš da je situacija postala alarmantna i da hitno moraš da izvršiš nuždu.Al ne lezi vraže,oko tebe nigde toaleta!
A onda ugledaš tri lepo skrivena drveta...
Ostalo je istorija.
Situacija kada sa pijanim društvom odeš u prirodu, po mogućstvu neku planinu ili seosku zabit, i kada ortaci počnu da proizvode neartikulisane zvuke, poput srndaća u teranju ili simfoniju noćnog pauna.
-BrrrAAAAnkaaaAAAA!
-ĐiljaaaNAAA!!
-NJiiiiIII OOOOO!!! NJiiiIII OOOO!!
-Metamm SVINJAMAA!!
-Alo ljudi, batalite taj zov divljine ima ugroženih vrsta ovde.
Nagon za zapišavanjem drveta ili žbuna koji se s' vremena na vreme javi u muškom delu populacije prilikom promene ugostiteljskog objekta, a u neposrednoj blizini pomenutog.
Ajde bre sad si naš'o da pišaš evo sad ćemo u kafanu kod debelog pa se tamo olakšaj.
Brate tamo dismr, k'o u paklu znaš kad ne mogu! Uf, što je ovo dobro...
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.