On nema bore, ne mršti se, ne smeje se, ne trepće danima. Izraz lica mu je isti kad grize crni luk, kad jebe, kad gleda derbi i kad mu se komšijin šarplaninac pokenja pred kapijom. On nije plakao ni kad je Tito umro, nije verovatno plakao ni na sopstvenom rođenju. Nije se veselio kad mu je sin diplomirao. Kad ga je ženio, rekao je samo: Čestitam!
Neko govori da je učestvovao u tajnom JNA eksperimentu osamdesetih i da su mu tada atrofirali mišići lica. Kruže glasine da je kao đak prvak upao u kabinet direktora škole i tamo ga zatekao u orgijanju sa domarom. Možda je istinita priča o padu u babino kuvajuće slatko i zadrvažanju tadašnjeg izraza lica do danas. Ko zna? Znamo samo da njemu ništa nije crno ili belo. Sve je sivo, baš kao i ta maska koju nosi sa sobom.
Vokabular mu se sastoji od desetak reči, a najčešće korišćena je: Dobro.
- Imam jako lošu vest. Bolje da sednete.
- Dobro.
- Posle svih pretraga utvrdili smo da ste u poslednjem stadijumu raka pluća.
- Dobro.
- Nije Vam puno preostalo.
- Dobro.
----------------------------------------------------------------------------------------------------
- Ćale, našli su mi posao na birou. 600 evra plata.
- Dobro.
- Neću ti više biti na grbači.
- Dobro.
- Zajebavam se.
- Dobro.
добра +