Mirna i tužna.
Ama sva do jednog su mirna i tužna.
Imaju tu neku tugu u očima
(kao da sama osećaju da su plod nezakonite ljubavi maljavog kolumbijskog kladioničara i bogate, ali duševne lepojke koja ništa teže od kašike i noge nije u životu digla, i da sama, mislim ta deca, na taj način su svesna koliko su odbačena i koliko crtani u deset nema smisla),
koja se prelama na svetlosti tako da u gledaoca
(ako već niste izgubili nit o tome šta sam hteo da kažem),
najčešće ženskog pola podstaknu materinski instikt u vidu rečenice:
"Jao što je zlatno, pa kako onaj krvnik Begeristajin neće da zaposli njegovu tetku da bude čistačica na Bombonjeri, jadno dete možda jogurt u životu nije videlo."
I da ne zaboravim, to su mnogo tužna i mirna deca čiji će dalji život
(odnosno ako prežive ubilački nasrtaj Don Arijel Ortege na njihov dubak, sa izrazitom namerom da se isti dubak stremekne u provalije Anda ili dubine desnih pritoka Amazona)
biti veoma težak bez obzira što
(nadam se da me i dalje pratite)
će ipak ljubav njihovih roditelja na kraju pobediti i kopenhaški sporazum o niskoj inflaciji, daklem, biće im toliko težak da zbog tih trauma u detinjstvu će ostati zauvek operisana za duboko prepoznavanje i doživljavanje emocija.
I naravno, ostaće zauvek mirna i tužna.
Nerijetko su ostajali neubrani, jer su malobrojni recepti za njihovu pripremu već odavno izgubljeni, dok je većina tragala za nekim dubljim mehanizmom kompozicije ovog vida postojanja.
Odavno nisam ovako pratila, pa se vraćala da iščitam ponovo neke delove, jer nisam dobro pratila :)
Posle sam ispratila i shvatila da su ta deca izraziti kreteni :))
Isprato sma te do kraja i mogu reci da i dalje ne znam sta su deca u telenovelama. Talenat je to, pisati, a ne reci nista :P
+++