Zapušteni bunari, tuneli, kapelice, šupe uvek su inspirisali društvanca iz ulice ili osnovne škole da se okupe u svom štabu, pričaju priče o nekom misterioznom mestu i kuju planove za pohod na njega kao ekipa iz Skubi Dua.
A decu prolazi jeza na pomisao o tom mestu i neki ponos i radost kad pomisle šta će reći devojčice kad izađu odatle.
Uvek se u priči nađe neko kom se tamo nešto strašno desilo a ,,Leonardo" u ekipi je ,,već probao ali nije mogao da pomeri neka teška vrata ili je video kako neki sumnjivi ljudi ulaze pa se sklonio".
Na ta mesta se vremenom zaboravi ili se krš raščisti pa nestanu, a večitim dečacima ostane neka želja da siđe bar u jedno od njih do kraja života.
Veče.
Ekipica sedmogodišnjaka iz ulice se okupila na trotoaru ispred kuće jednog od njih i priča počinje.
Neša: E, ljudi, znate onu kapelicu kod škole...
Dare: Jao, ono što smrdi onako?!
Neša: E,da. E, pa, znaš kako idu one stepenice onako pa se nastavljaju dole...
Nidža: Znam, tamo gde su one flaše bačene.
Neša: Ispod ima još nivoa tih stepenica i tamo malo ispod kažu da su videli koske i lobanju.
Nidža: Da, a tu nisu gotove, znaš kako ima zemlja, e to se tako nakupilo, a kad se probije ima dalje, tu niko još nije ušo...
Neša: I tu dalje ide tunel koji izlazi na vrh Vinika, to je još iz vremena Turaka i tu ima unutra još jedan tunelić i u njemu stare mape neke od još tajnijih ulaza...
Dare: A znaš na poljančetu sa kamenčićima ispod onog kreveta što su Cigani ostavili, to su oni noću prekrili rupu koja teleportuje, pričao mi drugar on je isto to našo u jednom bunaru, a treća tačka je na...
Nidža: Na Suvoj planini.
Dare: Da, na Suvoj planini...možda tu piše gde je ulaz u četvrtu tačku...
Neša: Stanite sad! Moj... stric. E, pa, kad se on igrao na Viniku kad je bio mali on je našo jednu tu mapu pored nekih zatrpanih vrata ali onda nikad više nije otišo i ta vrata su skroz zatrpana.
Ja ću da uzmem od njega tu mapu, Ti, Nidžo, ponesi kanap I baterijsku lampu, ti, Dare, ti ćeš da uzmeš gas-masku i Bensendin ako nas ujede zmija i kad padne noć u četvrtak će da zovemo Janu da nam čuva stražu i da vidimo šta ima to dole...
Уф... Постоји бункер у дворишту поред мог. Ушао сам тамо двапут. Први пут с братом кад сам имао 10 година, усрали смо се живи, нисмо смели даље од неколико метара. Иначе, бункер је један дугачак ходник са пуно врата са стране.
Други и последњи пут сам ушао тамо за време бомбардовања. Скроз језиво место.
А оста ми жеља пуста да одем до краја...
Hahaha...slatko.
Verovala sam, kao dete, u većinu tih priča i tako se obrela u zatvoru.
Stanovala sam preko puta zatvora (odavno je srušen) i sačekala da se na gradilištu do njega sklope sve okolnosti da se nekako preskočim i uđem u zatvorsko dvorište.
Na gradilištu ima svega i svačega, ja se jesam preskočila, ali nisam ušla u glavno dvorište (tamo se šetaju zatvorenici, tako je u svim filmovima) već u neko međudvorište koje je obraslo korovom (smrdljivo drvo, tako smo to zvali) i drala sam se ko magare dok me panduri nisu izvukli. Ipak, prošla sam kroz to čuveno ZATVORSKO DVORIŠTE i ispunila svoj san (pri tome se grdno razočarala, izubijala i sl).