Tanano, prefinjeno osećanje koje ti prožme čitavo telo. Ne radost, ne zadovoljstvo, ne sreća, to su više monolitne emocije. Možda je najpribližnije reći da je dragost - milina prožeta osećanjem sete. Iako je uvek izazivaju asocijacije vezane za prošlost, to nije nostalgija - nostalgija je pomalo teška, opterećujuća...
Dragost te obuzme kad te, pravo niotkuda, posete zaboravljeni mirisi detinjstva (miris babine pite zeljanice iz smederevca, prvih zumbula iz komšijske bašte koje si krišom ubrao da bi poklonio majci za 8. mart, a ona ti zauzvrat kupila "najlepše želje"), kad na ulici u kolicima ugledaš detence koje te likom podseti na tvog nabildovaog bilmeza koji krade bogu dane za kompjuterom... Kad čuješ pesmu uz koju si, na maloj maturi, prvi put zaplesao sa devojčicom u koju si bio zaljubljen od prvog osnovne...
Eh, dječačke uspomene glupe...
- Šta je, ispisniče, što si se tako zamislio?
- Eh, što... Probudi mene jutros neka težina, da izvineš, tamo dole. Rekoh, opet prostata pritisla mokraćne kanale, ali - jok! Nego se moj vršnjak povampirio, oće iz gaća da iskoči...
- Aaaa, ipak si kupio afričku šljivu...
- Nisam, očiju mi! Možda što sam sinoć večerao krvavice s belim lukom, ko će ga znati... Elem, nisam ga takvog video godinama... Izvadim ga ja, a on lep, čvrst, ponosit, ko vojnik u stroju na zakletvi... Mene obuze neka dragost pa se setih kako me je nekad svakog jutra tako budio... Gledam ga ja, gledam, mislim oću li babu da budim, rekoh bolje ne, ona će ga odmah strpati u se. Bolje da ga se još malo nagledam, ko zna kad ću ponovo...
- I?
- Šta i?! Tu mi zazvoni alarm na mobilnom da me podseti da popijem lekove za pritisak. I on se u taj mah skvrči ko čvarak...
- E jebiga, bar da si babu probudio!
Hvala, bar nekom da se svidi... Danas me pozvao drugar da me obavesti o proslavi godišnjice male mature. I onda je tako naišlo... Ta neka dragost... Samo, ne smem da kažem koja je godišnica, da ne plašim decu po Vukajliji. :)
Ma, kako da se ne svidi. Ima neku sjetu sakrivenu, ono što bi narodski bilo rečeno, ima dušu.
Otkud, Krle, na tebe, mislim na ove što onemogućavaju stare roditelje da se opuste uz Vukajliju. Nego zauzeli komp ko da im ga je otac kupio... ;) Nego večeras imam sreće...
Па јес да ја доста пишем, и од неке сам користи овде, али и даље сам дете дефинџија. Спрдају ме на све стране, само прштии, јооој кад напуним осамнестууу...
Setih se sad jednog matorog brkatog majstora kad se kod mojih u selu nešto zidalo...ja napravila za doručak prženice, on mljacka...ćuti...i kad završi kaže:
"Fala dete, sve mi neka dragost po duši kolko je ovo lepo"
Dakle, dragost do duše dolazi kroz prženice, ako niste znali
:))))
Može, ali ne hvalim prženice nego njegovu reakciju opisujem..
naime, ono što nisam rekla je da je to čovek od nekih 70 godina i nikada u životu pre toga nije jeo prženice kakve svi pravimo...baba mu uvek pravila ono što se u selu zove "kvašenice" - domaći hleb, crni, onaj od pola metra u prečniku, pa kad se ubajati, onda se onako bez išta baci na vrelu mast, oprži kratko i na njega se odmah dok je još vreo i hrskav, direktno nastruže beli luk....tako da je ova milina u vidu belog hleba, mleka i jaja, njemu došla kao nešto božansko...
Pa naravno da ne zvuči, pogotovo ako ima i domaće slaninice uz to...al reci ti to nekome kome je došlo dovde masnog hleba sa belim lukom.
fantastična