Oni postoje. Među nama su. I to niko drugi nego – studenti!
Ali… Radi se o posebnoj vrsti studenata. O studentima „korisnicima“ čitaonica. Konkretno, to su oni koji dođu u čitaonicu, ostave svoje stvari – i odu. I jednostavno ih više nema. I tu sada niko drugi ne može da sedne. Na stolu su uredno postavljene knjige, sveske i pribor za pisanje, ali njih nema. Samo zvrlji prazno mesto na kojem se savršeno može zamisliti živa i učeća osoba. Ali nje nema… Tu je samo praznina. Duh. Duh koji sedi i čita. Dok njegovo telo tamo negde ispija kafu i bezbrižno toroče o koječemu, on sedi i čuva mu mesto. A ti, otelotvoren i živ, stojiš tu i gledaš, i nemaš gde da sedneš.
Duha ne možeš da zamoliš da se pomeri, jer ga nema, ne možeš da sedneš na to mesto, jer ipak su tu te knjige koje kao da neko čita. Ostaje ti da se smoriš, da se nerviraš, da popizdiš. Možeš da počneš da se svađaš sa njima, ali uzalud… Samo će da ćute.
I na kraju, kada te slomi paradoksalnost cele situacije, i ti ćeš, iznemogao, da ostaviš svoje stvari na jedinom slobodnom mestu u čitaonici (sa stolicom s tri noge) koje si upravo primetio, i polako ćeš izaći napolje… na pljugu, da se smiriš… A ironija će doći po svoje, jer će konačno, i iza tebe da ostane – samo duh.
