Otkad je obrazovni program „rasteretio“ učenike nižih razreda, oni su prinuđeni da se snalaze kako znaju i umeju. U tom moru informacija, engleski im dođe kao najmanje poželjna stvar, koju i pored svega gotive, a posebno to što im strane reči ostaju strane, i pored dobre volje da ih nauče i da se svojim znanjem pohvale svima.
Čas obnavljanja:
N: „Dobro, deco, hajde malo da se podsetimo onoga što smo do sada naučili. Kako se kaže kanta?“
Đ1: „Mogu ja, mogu ja? Kant (cunt).“
N: „Iju, ne baš tako. Bin.“
N: „Ok, sad mi kažite kako se kaže zmaj, znate, onaj zmaj koga puštate na vetru?“
Đ2: „Ja, ja! Kite!“
N: „Hehe! Ne, sine, tako se piše, a kaže se kajt. Idemo dalje, ko zna kako se kaže stolica?“
Đ3: „Evo, ja ću – čiiir.“
N: „Blizu si bila – čeeer. A olovka?“
Đ4: „Penis.“
N: „Ju, al’ si ti pobutao glasove! Ne tako, nego pensil. Dobro, kako se kaže kosa?“
Đ5: „Znam ja! Hooor (whore)!“
N: „Hahaha, da samo znaš šta si sad rekla! Nije, nego heeer. “
Đ5: „Hihihihi!“
N: „Idemo, još malo. Plaža?“
Đ6: „Bič (bitch).“
N: „Uh... biiič, sa dugim i. Patka?“
Đ7: „Dajk (dyke)!“
N: „Dak. Toalet?“
Đ8: „Mmm... kupatiiil!“
N: „Bravo, dete! Nije, ali barem nisi opsovao! (sebi u bradu) Ako mi dođe inspekcija, najebala sam!“
