Mi smo narod suvozeman

Poterali su nas preko Save, u Srem.
A sa čim, brajko, s kojom vojskom da pređem Savu? Nemaš pontone, a imaš seljake koji ne znaju da plivaju.
Ljudi se potkočili, ne ide im se preko vode. I stoka se uznemirila, predoseća vodu. Volovi iskreću vratove, gledaju u nas, a mi ne smemo stoci u oči pogledati. Sude nebeski, kako li će nama naša komanda u oči pogledati!
Kloparaju točkovi ispod topova i kara, topti konjica. Šljuka pešadija. Ama nije to kao kad se mi po Srbiji krećemo.
Priđem uz obalu, strah mi se u kosti zavlači - zar smo mi vojska koja može da pređe preko tolike reke.
Što li nas ovako natovariše? - vajka se Pavle.
Pridržavajte se za volove - savetujem ja - volovi nam mogu na vodi značiti više nego na oranju. Jedino nam oni mogu pomoći.
A most se ljulja.
Oficiri viču da se žuri i da se otaljava.
Držim se Pavla i Vasilija, da se ne razdvojimo u pomrčini i gužvi.
De smo ovo? - pita Pavle.
Što će ti to da znaš; sve drugo znaš, samo ti to fali - idem ja za komandom.
Na dobrom nismo, niti smo mu se uputili; podaviće se i oni koji od nas bolje plivaju - veli Vasilije.
A Pavle nikako ne prestaje da zapitkuje. Stalo mu je da zna de je i kud je krenuo.
Tamo ćemo, preko, u Mađarsku, da osvajamo Austriju, da oslobađamo našu braću; tamo žive naši ljudi, tamo su naši manastiri i kosti naši vladara - sve tako Vasilije, pa se, tek, okrete meni: Dobro, Milutine, ti si viđen čovek - bio si najbolji đak; učitelj Zarija, bog da mu dušu prosti, tebe je cenio i uvažavao mimo nas ostali, ajde ti, brajko, sad nama reci kud nas vode.
Ja ćutim. Gazim oprezno, staram se da ne izgubim njega i Pavla. Čekam da nas sa te strane de su naši manastiri braća dočekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i oslobađamo? Da je njima do oslobođenja, oslobodili bi se i oni sami.
Dokopasmo se mi nekako obale. Zagazimo u žitku zemlju. Jedva izvlačimo noge iz blata.
Žao mi stoke - kud je vodimo, ovolike naše volove i konje. Ako smo rešili svoje glave da pogubimo, zar moramo i stoku da upropastimo. Zašto ovoliku imovinu da šćerdamo, u tuđoj zemlji? Nismo je na kocku zaimali.
Mislim ja tako i gledam onu ravnicu, kad li Pavle Kezun podviknu: Lezi, Milutine, niko te, veli, nije na raboš uzeo!
Da l' reče il ne reče, zasu nas vatra iz topova. Pršti zemlja, svira šrapnel. Vasilije psuje poganu švapsku majku. Pavle - ludu srpsku majku. I braću. I oslobađanje. I manastire. I ćivote kraljeva i velikaša. Zar zbog mrtvački sanduka i kraljevski kodžanja da izginemo!
Osuše i mitraljezi. Tuku sve više i crnje. Na ravnici si, ko na dlanu. Ojadiše. A kako da bežiš, umoran od pešačenja po mekim njivama, u opancima raspadnutim.
Jednom pred veče, otud od sela za koje rekoše da su Šašinci, napade nas i pešadija. A mi, suljaj, odstupaj.
Konjica! - povikaše odnekud i osuše vatru, da nam ne bi zašla za leđa.
Prekini paljbu! - povikaše opet. Nije konjica nego artiljerijska zaprega i nije neprijateljska, nego naša.
Gedžo! Psuju nam i srpsku majku, tuku i jure. Gedžo, kud ćeš sad kad ne znaš da plivaš? Eto, oni znaju da mi ne umemo da plivamo, a naši to nisu znali. Bože, što nam bar ne posla neprijatelja koji ne zna naš jezik!
Šta nam je ovo trebalo, Milutine - gledam onaj jad i propast našu.
Posle nam oficiri objašnjavaju kako smo u Srem krenuli da pomognemo naše saveznike, da Švabe i Mađare vežemo za sebe. Mlogo je to korisno za saveznike, govore. Da mi nismo udarili na Švabe i Mađare, oni bi na Ruse udarili još više. Mi smo se, kažu, odužili svojoj slovenskoj braći. Ko će ako Srbi neće.
E baš dobro što smo opet stradali za neku slovensku braću - mislim se, al ćutim. Stalno nas s nekim bratime, pa na se prtimo što nismo kadri poneti. Zar smo mi neka sila, mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I čudi me da smo tako veliku slavu - ako je verovati da ona o Srbima kruži po svetu - olako utopili u beslovesnu vodurinu. Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? Što su se stidele pred saveznicima, zar nisu mogle reći da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?!
Muči to, sinovče. Pitaš se ko si i šta si ti toj tvojoj državi, ko su joj i šta su joj noliki ljudi sto izgiboše i u beslovesnoj vodurini se podaviše.
Uvrebam priliku da priđem Mladenu nasamo i sve mu skinem sa srca, a on me rezili: Ne može se, veli, o tome suditi iz seljačkog opanka. To su krupna pitanja istorije i politike, tvoji su, veli, vidici skučeni, Milutine. Ti, veli, govoriš ko da ti je Srem tuđa zemlja. Srem je, veli, naša zemlja, u Sremu žive najbolji Srbi. Koliko je samo naši iz Šumadije u Srem i druge krajeve Vojvodine prebeglo od Turaka. Znaš li ti, Milutine, koliki su sremski Srbi stradali samo ovog rata zbog toga što su Srbi? Oni su nas pomagali i za vreme Ustanka i pomažu nas i sad.
Ja se pomeo. Nemam ja ništa protiv Sremaca, znam ja za Sremce, ali se pitam koju su vajdu oni imali od našeg ludog stradanja.
To su, Milutine, krupna pitanja za tebe, to mogu da razumeju ljudi školovani - ljutka se Mladen.
Dobro, mislim se, teraj dalje...

Nisam dozvolio da mi Raka "Trocki" soli pamet

Dobismo mi bitku na Strmovu. - Mrtvaci na sve strane. Ja i merkam. Rešio sam - oću da se obujem, nema tu šta da se krije. Merkam neke čizme ili cokule, moram nekog mrtvaca da izujem. I ne pomišljam šta bi mi Živana, i šta bi mi majka rekla, nema se sad za to vremena. Zapade mi za oko jedan sa fesom na glavi. Učini mi se da je mrtvac moga rasta i moje snage i da je nogat ko i ja. Što da ga ne izujem, neka i mene izuju ako poginem. Nisam u rat pošao da se obuvam i odevam, al kad sam te sreće, obuću se, neću više vodu i blato da trpim u opancima.
Jevrem mi za leđima bogorada: Nemoj, Milutine, sa mrtvaca neprijateljskog da skidaš obuću, stići će te nesreća, veli, skini je sa našeg mrtvaca, ima i' - pokazuje mi rukama na strmovačke položaje.
Kako sa našeg, mislim se, mi smo bosi il nam se obuća raspala, da se ne lažemo.
Priđem ja drugom neprijatelju, on podoficir. Krupan čovek i krakat. Mojeg rasta. I njemu fes na glavi. To mi odgovara. Lakše mi je njega da izujem nego nekog pravog Švabu. Švabe bi me bilo stid, ovoga nije, ovo je poturica, nekad je bio Srbin pa se poturčio i sad, evo, na Srbina kidiše.
Skinem ja jednu čizmu - dobra čizma. Vučem drugu, a mrtvac tek pomeri nogu. Prestravi se ja, potego za nož.
Ne, brate, ja sam Bosanac! - pridiže se mrtvac, ispruži vako ruke prema meni. Moli. I pokazuje mi da ima fes na glavi.
Jevrem se zaceri: Ostade ti, Milutine, bez čizme, veli, neće čizma na tvoju nogu.
Dobro, bre, Bosanac - pitam ga - jesi li ti dosad znao da si Bosanac i da si mi brat, ili si to doznao tek ovde, na Strmovu? Od koga sam se ja dosad branio i od koga ja moram da bežim sa svoje zemlje - ne dozvoljavam da me pravi budalom. Znam ja ko je meni brat. Tome ne treba da me uče ni kralj ni vlada. Pa je l' tako? Kako to da je meni Bosanac brat, je l' ja nisam brat Bosancu! Zavrljačim onu čizmu, setim se našeg učitelja i stanem ga psovati za sve što nam je o Mladobosancima pričao: da će svu Bosnu da dignu i sa nama da se svrstaju.
Raka "Trocki" brani zarobljenika. Ne diraj čoveka, Milutine, veli, nije on kriv za klanja i vešanja dece, žena po Mačvi, ovo nije rat naroda, ovo je, kaže, rat careva. Pravi se važan Raka opančar, što je video nekog Trockog u Beogradu, ako mu je verovati, i što je išao na te prvomajske izlete.
Kakav rat careva, Rako! - dernem se, ne dozvoljavam da mi Raka Trocki soli pamet. Svi carevi sveta da su se skupili i preko Drine i Save da su u Srbiju upali zajedno ne bi onoliko žena i dece poklali, niti bi mogli onolike kuće popaliti i onoliku stoku odvesti.

Џими

Ја сам ту књигу добрих 10-12 година гледао како подупире кевину саксију која стоји покрај телефона. До данас нисам знао шта је та књига.

Nije nam Pašić doneo vaške

Samo što Srbiju povratismo, kad udari tifus. Ara li, ara. A mi se brani belim lukom i rakijom. Tu pomreše Radovan iz Dragolja, Veselin iz Jelovika, Staniša iz Stojnika, ne znam kako se zvaše Trta iz Jagnjila i mnogi još. Da bog sačuva.
Pavle i ja odosmo do bolnice da obiđemo Milovana iz Misače. A Milovan, vidim ja, umire. Ne može da nas prepozna. Zove nas, kao u kuću. Ajte, ljudi, evo sedi mi otac i čeka vas, uzvario rakiju sa medom.
Tvoja kuća i tvoj otac, čekaju te, to je tačno, al ti nećeš doći, mislim se, tebe će u krečanu, a možda i nas za koji dan.
One ponude što smo mu poneli mi vratismo, pa sednemo i pojedemo. I pričamo šta je i kako je sa Milovanom i straujemo od tifusa, a Mladen nas umiruje. Sve je to cena slobode otadžbine, veli, moramo da je plaćamo, odgovorni smo.
Kaka cena, sunce ti, mi smo svoje odužili, stradali smo od olova i bajoneta, bila nas artiljerija, bila kiša i noć, gutalo nas blato; mi smo odgovorni za naše planine i reke i polja, a ko je odgovoran za tifus ?! - planem ja.
E pa, nije nama Pašić doneo vaške, vaške su naše, seljačke, nisu Pašićeve - posmeva se Vasilije, izaziva, a Mladen vidi, pametan čovek, pa okrete razgovor na drugu stranu.

Koja je to računica?!

Stalno se govorilo da ćemo u Solun. Mlogi se od nas nadali da ćemo vozom. I da nas tamo čekaju saveznici. A mi, na Kosovo. Pa odatle u arnautske planine i bespuća.
Šta je ovo - pitam Mladena - onako nasamo, u poverenju. A on mi, duša naša, objašnjava. Bugari su nam presekli odstupnicu niz vardarsku dolinu i nabacili nas na Albaniju, drugog puta nemamo. Dobro, Mladene - pitam ga - zašto su nas Bugari napali, s leđa? Mi smo sa njima zajedno Jedrene osvajali, tamo mi je brat poginuo. A Mladen mi objašnjava, dabome, u poverenju: Bugari su nas napali zato što je Pašić pogazio sporazum sa njima i trinaeste im uzeo Makedoniju levo od Vardara.
Dobro, Mladene, da nije bilo rata trinaeste i Bregalnice, da nije Pašić to učinio zbog Makedonije, da l' bi nas sad Bugari napali? pitam ga. A on, vako, sleže ramenima: možda i ne bi, veli.
Pa dobro - pitam ga - koliko će sad da nas košta levo od Vardara?
Mladen oćuta.
Ja stanem, pa se mislim: uzesmo Makedoniju levo od Vardara, a sad izgubismo Srbiju. I tolike ljude. A koliko li će nas jos ostati po ovim planinama i jarugama, pomišljam, koja je to računica.

Bugari su nas napali zato što je Pašić pogazio sporazum sa njima i trinaeste im uzeo Makedoniju levo od Vardara.
Dobro, Mladene, da nije bilo rata trinaeste i Bregalnice, da nije Pašić to učinio zbog Makedonije, da l' bi nas sad Bugari napali? pitam ga. A on, vako, sleže ramenima: možda i ne bi, veli.
Pa dobro - pitam ga - koliko će sad da nas košta levo od Vardara?
Mladen oćuta.
Ja stanem, pa se mislim: uzesmo Makedoniju levo od Vardara, a sad izgubismo Srbiju. I tolike ljude. A koliko li će nas jos ostati po ovim planinama i jarugama, pomišljam, koja je to računica.

Tvoja kuća i tvoj otac, čekaju te, to je tačno, al ti nećeš doći, mislim se, tebe će u krečanu

Šta je i kako je iza planine

Gledam kako guramo i bacamo topove u surdume.
Podalje tamo eksplozije potresaju zemlju - naši spaljuju municiju.
Mladene - priđem mu ja opet - koja je ovo računica? Da l' bi za nas, Srbe bilo bolje da smo se nekako odavde vratili kućama, da ne satremo sve što nam je ostalo. Vidiš li ti na šta mi ličimo, mi smo svi načisto zanemogali, zar vaki ljudi mogu preko tuđe zemlje, po vakim gudurama, na ovakvom vremenu, gladni.
Vidiš, Milutine, vaka je stvar - kaže mi Mladen - ti, veli, vidiš šta je i kako je, a šta će da bude, ti to ne vidiš. I ne vredi da ti objašnjavam. Ti, Milutine - pokaza mi on na jednu planinu, ne znam kako se zove - vidiš samo do one planine, a ne vidiš šta je i kako je iza planine.
Mene secnu, da beše ko drugi mesto njega, bi mi se dlan otkačio, al znam Mladena, dušu našu, nije on teo Milutina da uvredi. Samo, pošteno da kažem, krivo mi. Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mnogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli. Bogami, kažem ti - oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi. Eto i ti, sinovče, stalno se nešto mrštiš, krivo ti što ja ovako govorim. I ti zamišljaš da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti misliš da ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l' tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zaslužili. Ne znam da l' su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod nešto više nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je državu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.
A Mladen meni opet: Ne vidiš, Milutine, preko planine. Oće reći: ne vidiš ti dalje od košare, tora i obora, ne vidiš dalje od praga i ognjišta. A ne pomišlja da je to manje opasno, nego kad se zableneš preko planine i gledaš u nebesa, ne vidiš svoga praga i šljemena i ne vidiš da ti odžak ne dimi i da su ti se u vatrištu zmije zalegle.
E pa, u redu - kažem ja Mladenu - ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i mora da vide; preći će se i preko planine pa će se videti ko je dokle mogo da vidi.

Sveti oci

Idemo mi tako, bolje reći, teturamo preko Albanije, iz ledare u ledaru, iz vučare u vučaru. Kad vako po strani, u jednoj zaravni, deca. Nisam i' brojo, al beše i' tridesetak.
I pukovnik Ivović, odnekud, među onom decom. Džarka vatru i priča im, a deca ga slušaju i cvokoću, dabome, prozebla deca, nije ovaki put za decu, nije ni za odrasle. E da je otadžbina zemlja otaca, mislim se, ne bi sa nama bila deca, sami bi mi završili ovaj pišljivi posao.
Milutine - veli mi Pavle - znaš li koji je dan? Danas su sveti oci.
Koji, bre, oci, sunce ti - neću da kažem. To je nekad bilo, dok su se oci deci poklonima drešili, sad je drugo, sad su oci decu vezali i u ledare i vučare zavukli, zarad otadžbine. Naopako. Ne znam samo kud su se dele majke i babe, što dozvoliše vaku propas, kako one ne odbraniše i ne zaštitiše svoju decu.
Milutine - veli mi Pavle - ne znam ni ja ko pokupi i povede ovu decu u ovu nesreću, a voleo bi znati. I voleo bi znati, veli, de su ovoj deci bili dedovi, i kako su smeli unuke zarad otadžbine da porinu u ove straote. Šta će im otadžbina bez unuka! Stra me, veli, da i moj otac nije poludio pa i on moju decu za mnom amo poslo. Zebem, veli, Milutine, sa dve strane. Ako mi deca u ovom ledenom paklu skapavaju od studeni i gladi, zašto ja trebam da se borim - za koju otadžbinu, za onu što mi je decu satrla! Pa ja ću, bre, da je rušim, neću da je branim, post ti tvoj! Ako bi tako bilo, njoj goreg neprijatelja od mene ne treba. I šta je to otadžbina! - sikće on. Teško mu, dabome, okrenuo mu se svet naopačke, ko i meni, nismo mi deca, nismo ni stoka. Nismo ni oficiri, ni popovi. Ne živimo od slave.
Pitaj pukovnika Ivovića - pokažem Pavlu u pravcu vatre. A tamo pukovnik Ivović sedi sa decom. Priča im šta će biti kada stignemo do mora. Laže decu da na moru ima voća koliko ti duša želi, i čaja zaslađenog. Neće da kaže da je more vodurina i bezdan.
E, na šta je saspeo pukovnik Ivović, da laže decu, popišam mu se na epolete. Da l' imaš koji zalogaj? - pita me Pavle i gleda onu decu.
Imam jedan krompir.
Daj ga deci. Oci su danas, red je, ja da imam štogod dao bi im.
Pa neću ni ja krompirom svoju guzicu da spašavam kad su deca u pitanju. Ponesem onaj krompir, a suze mi na oči, oću da se zagrcnem.
Pružim onaj krompir - deca me gledaju, grlo mi se steglo, ni jedne reči u meni.
Što plačeš, vojniče? - pita me dete, a ja se zarosi i plači. Al, opet, kažem sebi: Milutine, pomisli kako je onima koje su njina deca stigla u ovom paklu - Radoša stigao sin, dete se razbolelo i umrlo od groznice, a on mora dalje. A zašto? I protiv koga? Jesu li njemu veći krivci Nemci il ovi naši što su izmislili ovu dečiju strategiju?

Nije narod ko i trava

Ne mogu posigurno reći de stigosmo vrhovnu komandu i vladu, al beše jedna zaravan i tu vatre naložene i konji osamareni, pod golemim teretom šatorskim krilima pokriveni. Čujemo, tu su kosti neki naši vladara davni.
Koji to vladara kosti nosite - pitam jednog redova - zar mi nemamo štogod važnije za nošenje? Pravim se ja malo onako, a onaj redov se nasmeja, nešto bi reko, a sve pogleda u oficire da ne čuju. Oficiri su ljudi platežni, ne smeju da hule na sudbinu, a seljaci su drugo, seljaci, mislim, redovi.
Pravo da ti kažem - veli mi onaj redov - da se ja pitam, ja ne bi nosio ove kosti, što da i' krpamo, šta će oni Švabi, a ne znam ni mi šta ćemo sa njima.
Pametan čovek, sinovče, kaže: Ako i nosimo zbog nekog amaneta, nije nam potrebno, šta će nama amaneta kad smo mi u Srbiji ostavili svoje kuće, čeljad i stoku.
Šta ti kažeš? - priđem Mladenu. Mi nemamo čime da naranimo ovu decu što i' kroz ovaj ledeni pakao vodimo. Saranjujemo svoju uzdanicu i budućnost, a nosimo kodžanje. Šta misle kruna i vlada o nama, misle li one da smo mi đakoni i bogomoljci, pa su nam kodžanje kraljevske preče od nasi kuća, čeljadi i stoke.
Milutine - veli mi Mladen - narod mora brinuti o kostima svoji predaka, od kostiju predaka nema sigurnijeg oslonca, barem za nas, Srbe.
A šta bi sa onom našom slovenskom braćom? - džarnem ga. Njemu ne bi pravo, pa poče da priča o velikoj državi budućoj, samo veze.
Bože, šta li je ovim našim školovanim ljudima, mislim se i slušam ga. Njemu duša u nosu. Gladan, bolestan, jedva noge vuče. Sneg uvitlio, noge mu promrzle, ruke mu se skočanjile, glava mu se smanjila - al on, o velikoj državi sniva.
Znaš li ti, Milutine - pita me - šta je to srpsko vojvodstvo?
Ja se pravim da ne znam - sležem ramenima.
E, pa, Milutine, veli, i srpsko vojvodstvo će biti Srbija. A znaš li ti šta to znači kad se nama zemljica ukrasi gradovima ko što su Novi Sad, Osek, Vukovar i drugi.
Dobro - ućutim ja, ne smem se praviti pametniji od celog naroda - da stradamo za srpsko vojvodstvo, valjda i tamo žive Srbi.
E, Milutine, da se mi nismo za ovo opredelili i voliko žrtvovali, nikad ne bi došlo do ujedinjenja Južni Slovena. Ako smo, veli, izgubili zemlju, vojsku ćemo imati. A onda će saveznici, kad dođe do diplomatski dogovora, morati da udovolje našim zahtevima. Onda će, veli, saveznici da nam daju sve krajeve u kojima žive Južni Sloveni, onda su Dalmacija i Slovenija spasene. Kad tako ne bi bilo, Talijani bi, veli, uzeli Dalmaciju i još neke krajeve.
Ja slegnem ramenima, ne razumem srpska posla i srpsku računicu. Nisam siguran da zbog toga i ova deca treba da stradaju. Dobro - pitam ga, čovek je škole u Beču učio - beše li na svetu još kojeg naroda da je satro decu zbog države i neki krajeva i, ako beše takoga naroda, šta bi s njim, usreći li se?
Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.
Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! - mislim se. Pa je l' tako, sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?
Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.
E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...
Al dobro, idemo dalje.

Ruku na srce

Taman se dan od noći oprašta, kad, u jednoj uvali, pored puta, pobijeni, žena i deca. Srbi, izbeglice. Bila tu i jedna devojčica, dete od pet-šest godina, ranjena i svučena. I u snegu ostavljena. Tu i umrla.
Da l' će ovi Arnauti uvek misliti da sa Srbima mogu kako im prasne ćef - pita me Pavle - da l' će, veli, uvek računati da smo mi slabotinja kako nas sad vide.
U neko doba sustigoše nas naše izbeglice, goli ljudi. Svučeni, samo u gaćama i košuljama. Pričaju - napali ih Arnauti, oteli im kljuse, a njih poskidali. Cvokoću ljudi i pokazuju vako u pristranak, na neke kuće, tri - četiri kilometra udaljene. Treba, kažu, da se vratimo, da pobijemo Arnaute u tim kućama, oni su pobili naše dečake, razmrskali im glave ušicama sekira, nisu ni metkove teli da troše, pobili dečake i poskidali.
Ne mogu da budem pametan: zašto ubijaju i one koji već umiru? Valjda su prokljuvili da imamo po koju srebrnu crkavicu i po koji žućak - pokazali im Srbi kad su kupovali seno za volove i konje.
Nemoj da se ljutiš, sinovče! Ja ti svoju sudbinu kazujem. Oću jednom, evo, da je sastavim celu. Ranije mi se nije dalo. Ranije, kuća, njiva, stoka, ratovanje, pa nikako sebe da vidiš celoga. Sad je drugo, sad mogu. U zatvoru sam, ima se vremena.
Arnauti ubijaju našu decu - Raka Trocki drobi o bratstvu sa njima. Umire se od gladi i studeni, a naši školovani ljudi melju o slovenstvu. Ne smemo vatru da založimo, obuća nam se raspala, a poručnik Garašanin objašnjava našu sudbinu. Da smo se mi vratili našim kućama, a vlada i kruna da su potpisale kapitulaciju, kaže, Talijani bi uzeli deo teritorije naši Južni Slovena i Dalmaciju; ovako, kaže, mi ćemo sačuvati nešto vojske, krunu i vladu, pa ćemo imati državu kako dolikuje Južnim Slovenima. Država će nam biti velika čak do Soče.
A de ti je ta Soča i šta je Soča? - pitam ga.
Soča je, kaže, naša reka u Austriji, tamo žive naša braća.
Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put čujem. A ne smem reći: e, moj poručniče, i nesrećniče, zar si se školovao da bi omalovažavao svoj narod; zar smo mi i to zaslužili, da nas možeš pozvati da umiremo i za reke po Austriji.
Ajde, vala, da umremo i za tu Soču - namignem Vasiliju - što da ne umiremo i za Soču, ovde, u Albaniji. Ko će ako mi Srbi nećemo - spade mi kamen sa srca. A poručnik Garašanin se ljuti: Šta se šegačiš, Milutine! Ja ga samo gledam. Ne smem reći - mnogo je za jedan narod, pogotovu ovako mali kao što smo mi, ako ga budu nagonili da umire za svaku reku. Valjda svaka reka ima svoj narod koji treba da umire za nju.
Ruku na srce, vojska je vojska, al šta će sa narodom da bude, to te ždere, sinovče.
Sve više je uplakani i prestrašeni žena i dece, teturaju izgubljeni ili u povorkama bez kraja.
Nabasa na nas patrola Dunavske divizije, traže neku decu, grupu đaka iz Beograda, izgubila se u snežnim vejavicama i gudurama.
Pored oni staza smrznuti leševi đaka i vojnika. I smrzle trupine konja.

Slabo ja znam o rekama, a za ovu prvi put čujem. A ne smem reći: e, moj poručniče, i nesrećniče, zar si se školovao da bi omalovažavao svoj narod; zar smo mi i to zaslužili, da nas možeš pozvati da umiremo i za reke po Austriji.