Ko da si bio pod drogama dok si ovo pisao Ćaveze. Zajebavam se , odličino je..

Ако у бајку вјерујеш није се приповједала узалуд

И таман што се спустио Мјесец чаробни , сињи,
Пламени зраци сунца обојише ливаде у даљини.
А тамо иза ливада , ријека , гора
Изрони тамна сјенка
Као кад делфин скочи из мора.
А иза те тамне сјенке трагови смрти ко после фронта,
И изненађени поглед Сунца кад је уочило да сјенка израња из хоризонта,
И као да Сунце започе причу , дрвеће поче да шапуће , ријека да пјени
И сви су причали а нису знали ништа о тамној у галопу сјени.
Бијаше то човјек на коњу , читав у тамном , блиједог лица,
Широких рамена и чистог срца.
И јахао је црног крилатог коња под чијим галопом сва земља пуца.
Али у зјеници његовог ока бијаше нешто мрачно и чудно,
Јахао је брзо али без воље,
Ко да то ради узалудно.
А његови трагови смрти , што на фронт мрачни личе
У ствари бијаху замрле тајне , никад не испричане приче.
Од вилењака , вукодлака и плавог зеца,
Све су те приче његова напуштена заувјек дјеца.
И настављо је да јаше херој , погнуте главе и чистог срца,
Под крилатим коњем црним , земља је настављала да пуца.
И израњао је из хоризонта,
Линије што небо и земљу пресјеца,
Са које златни лавови прескачу преко Мјесеца.
Али Сунце је тужно било,
Небо је постајало сиво.
Због хероја који је јахао чудно,
Због бајко што су се исприједале узалудно.
И због свих прича бајних,
Што дјеци толико значе,
Због стихова прекрасних тајних небо је кренуло да плаче.
Ниједно земаљско биће у склониште није могло да скочи,
Киша их је пратила свуда ко да је небо имало очи.
Али као да се вратила вјера у срцу , на коњу хероја.
Сво сивило иза њега је поново имало хиљаду боја.
И повуче узде затим,
Црног крилатог коња,
Да вјеру природи врати,
Да све опет буде исплетено од снова.
И моћно рашири коњ , црна , огромна крила
И сва су бића на земљи од кише слободна била.
А од Вихора затрепери огромно пространство жита ,
Несташног вихора малог , што по планети лута и скита.
И одува вихор у прах од кише настале барице ,
А лице нашег јунака постаде од вјетра лице.
Из шуме је мистичне затим изашао огромни јелен,
Попео са на највећу стијену и гласно почео да риче.
За нашим јунаком храбрим што сад са вјетром приповиједа приче.
И тамни је прах хероја са вјетром путовао свуд ,
Приповиједајући бајке у које ако вјерујеш нису се приповјиједале узалуд.

Sjedim u mraku i grickam slamku,
mislim na tebe ko li te jebe;

Ko li te ime, od kog ga primaš,
sve me to muči vrati se kući;

Il ako nećeš, bar se ne
jebi,
ili ću mater jebati tebi;

Budeš li pičku davala svakom,
vjeruj mi draga saznaću lako;

A onda letim, žurim i hitam,
da te spasim od tuđih kita.

Naravno ja sam kao i svaki dobar korisnik interneta preskočio tvoje uvodne napomene:). Ali u svakom slučaju je zanimljivo. Gde bi dadaistima bio kraj s ovim. Kad odradiš Jovu i Branka, meti ovde. Predosećam epileptične napade:)

Црвена

Обрaстe ли тебе Бог твојега пола,
Кожнатога меса и длакаве риме?
Црвена, загризи у вилицу! Бола!
Запешћене риме! Згрунут као виме,

Ја чекам те, Човек, што једино још знам:
Доћи ће до лова, и тад чућу боље,
Као пас у лову, ловина твог лова,
Чекињави позив на бекство кроз поље.

Све што црвени (ал’ да црвени!)
Нека црвени, сок црвен нек’ пусти,
И свему што црвени, треба додати соли,

И мало коже, да може да боли,
Па када угледаш Црвено у мени,
Црвени, Црвена! Бол у мене пусти.

Iščitavam ovaj sonet evo pola sata već, i sve me asocira na neku deflorativnu kopulaciju usred menstrualnog ciklusa. Kako bilo, mnogo mi se sviđa, odličan je. Vrlo živ jezik, ničeg za dodati ili oduzeti, možda previše hermetično za moj ukus, al bez obzira na moj glupavi ukus, divna poezija. Ovaj deo "sve što crveni, neka crveni" kao da je intertekstualan s onom nevinom dečjom pesmicom, utoliko više asocira na defloraciju (gubljenje te nevinosti) sad unutar jednog sveta poezije, to je vrlo zanimljivo. Stvarno odlična pesma. Ko zna kakve pesme ti Vald pišeš kad ovo kačiš na vukajliju... Jesi li ti pesnik, možeš li se negde pročitati u nekom časopisu ili zbirci...? Mislim šta je ovo, otkud ovo, jel ovo hobi šta je...? Totalno mi je nebulozno da ovo okačiš ovde

Baš ti hvala na tako lepom mišljenju. Jbg, jesam nekakav nazovi pesnik, samo jednu sam zbirku izdao do sad (ne znam gde ima da se nabavi, a kod kuće imam samo par komada), a ovako pesme i kratke priče objavljivao po časopisima i almanasima. Sad imam rukopis druge zbirke, al me nekako mrzi, ne mogu da se saberem da tražim izdavača – skroz nepoetičan posao, to traženje izdavača, jbg. Videću kako ću se nakaniti i šta ću raditi. Obećao sam nekolicini ljudi da ću im poslati pdf prve zbirke, samo ako je izvučem sa pokvarenog harda, pa ako hoćeš, poslaću ti (mada u toj prvoj ima prilično onako, mladalački naivnih).
EDIT A sonet... Više sam imao u vidu S&M, al može i tako... :)

Ajaksa u lektiru.

čaveze, u tebi leži skriveni mladenović

Haha, hvala na komplimentu. Imam tih MM momenata ponekad, kad previše blejim kroz prozor autobusa, a nemam slušalice.

Ovde dobrih pesama ima bogme, svidja mi se to što čitam, samo nastavite!

Evo od mene još.

I zvaću ga Ego
============
Gmiže unutar tebe,
izjeda te kad si slab,
a jak si vrlo retko.

Komade precvetalog ponosa,
balegara što ih jede,
prekrivaš veštačkim smehom.

Tačka prekida je blizu,
on živi, reži i raste,
ne ubija se metkom.

Skoro stasala zver bez kontrole,
još koji zalogaj i povlači te dole,
a zatim preko.

Управо сам написао неке хаику песме и објавио их на свом фејсбук профилу.

Осећај је лак.
Комшија отвара ауто.
Зелено црне.

Очима гледам даљину.
Светло је овде.
Близу.

Врели дим кафе.
У дубини туга.

Сунце је изашло.
Њена маска скрива сјену.
Јак мирис.

Zar haiku ne bi trebao da se piše u 3-5-3 ili 5-7-5 formi?

Ево песме коју је, почетком 80-их, тадашњи уредник часописа "Књижевна реч", Милован Марчетић, одбио да објави служећи се фразама попут: Не задовољава критеријуме наше уређивачке политике... треба још порадити на њој...
Из садашње перспективе, јасни су ми разлози. Исто бих поступио и сам да сам био на његовом месту.
Иначе, песма је настала након раскида са девојком која ме је оставила јер сам био опсесивно посесиван.

ШТА ЈОЈ ТО ИЗ ОЧИЈУ ВИРИ

Све што сјаји престане да сија
Када зрак из њеног сненог ока завлада помрчином
Од чега си саткана срећо
Док сунце одустаје пред твојим погледом

Ситну књигу ми лепотице напиши
о годинама када си први пут омирисала слузави главић
О рајским данима
када су колена почела да ти клецају
И да се размичу у недоглед

Једног миришљавог пролећа
Мушкарци ће против тебе да штрајкују дркањем

Зашто питаш ватру о чему разговара са дрветом
Док га лагано претвара у себе
Никада нећеш сазнати, љубави моја
Јер ти ни турску кафу не умеш да скуваш

Док ти се кипућа течност разлива по
Новом албуму Marianne Faithfool
Јеси ли се упитала има ли винил душу
Не
Имала си нула година и увек ћеш их толико имати
Говори ми о Богу, пичко
Дозволи ми да те појебем у ставове
Знам да ти то можеш
Дозволи ми да ти пубертетска уста испуним
Божанским садржајем

Збогом успавана лепотице
Мислићу на тебе
Понекад заувек
Док седим на гајби пива и балавим ризлу.

О , Милостива


Изгубљен у простору и времену
Отишао сам тога дана,
Пошао сам да лутам,
Због тебе и очију твојих скренуо сам с пута.

По невремену сам ходао , милостива моја.
Пошао у бескрајних гора сјај ,
Отишао сам да гласно изговорим име твоје,
Отишао да нестанем у плаветнило , у крај.

Али ме је спријечио поглед твој , милостива моја.
Спријечило ме је име твоје..

И ходао сам међу звијездама , милостива моја.
Лутао , тражио преврнуо корице књига свих,
Ишао за звијездом , за бољим животом.
Али труд је био узалудан , милостива.
Сићушан је наш језик , ништа нисам упоредио са твојом љепотом.
Нисам могао,
Није било ријечи тих.


И захвалан сам Велесу
Што је из својих суза изродио море.
Јесте да није изродио нас ,
Али сада знам да постоји нешто на овој кугли дубоко као поглед твој.
И захвалан сам безгрешном славују из горе
Што пјесмом милује удаљене равнице ,
Знам да постоји нешто барем приближно лијепо као твој глас.

Глас који ме је очарао милостива.

Због тебе сам корачао цестама без краја ,
Милостива !
Заустављао пролазнике на путу.
И створила се велика граја,
Јер молио сам их милостива
Да изговоре име твоје.
Да будем сигуран да негдје на овој кугли насмијано стојиш,
Тражио сам доказ ,милостива ,јер сумњао сам у ту љепоту.
Морао сам да будем сигуран да постојиш.





Бескрајни су висећи мостови, милостива.
А једна птица мала попут тебе, са њих узлети,
Скочи.
И довољан је само један корак твој у тим ходницима зеленим
Па да поезију изроде очи.
О милостива.


И желим да ударим Мјесец што својим зрацима
Обасјава планету и покушава да се упореди са љепотом твојом , без муке.
Безобразан је као и мртви пјесници што ми не дају да заспим
Већ моје мисли одводе до тебе,
У касним сатима ми оловку стављају у руке.

И ја не размишљам али пишем ,
Прсти играју валцер по чаробној бескрајној бјелини папира.
Ти их наводиш на то.
Милостива !

За тебе бих освојио сва царства , милостива.
Борио се са мртим боговима и препливао мора.
Јахао краљевске орлове да бих дошао до звијезда, до тебе.
Савладао уснулог грофа.
Али ти милостива не разумијеш мој језик , зар не ?
Ја не говорим гласно попут свих,
Мој је језик стих и мој је језик строфа.
Све бих урадио за тебе.
Милостива.


И покушавам да будем љут на тебе , милостива.
Покушавам да се разјарим
Јер ти си једина која је без допуштења закорачила у мој свијет.
Која је мени уништила дијете.
Која је Мјесец претворила у локвањ,
И која је помјерила моје планете.
Али не могу.
Не могу да се наљутим на тебе,
У ствари.
У ствари ,Више се љутим на себе јер ти си једина..
Једина пред којом не знам о чему да причам.
Већ дугачке каблове ставим у уши и сиђем ,
Јер ти си..
Ти си једина којој не бих знао како да приђем.

Ти не заборављаш али не знаш , милостива.
Не знаш да за твојим корацима израстају руже
И ако су далеки путеви твоји
И ако ништа на свијету од њих не води дуже.
И пратиш ме очима својима,
А очи су твоје као класје,
К'о класје у златним пољима.

Пратиш ме милостива..

Кишоран твој небо је моје,
Милостива..
Дах твој ваздих који дишем.
И сва Сунца твојих ријека,
Бескрајне дивне пољане бране.
Због тебе милостива , не престајем да пишем.
У ране сате.
У сате ране.

Jebiga, nikome ova pesma nije bila primamljiva za objavljivanje:

Nisam prošo tiket
A uložio sam puno para
Jedno pet iljada dinara
Pao sam na Padovu i
izgubio na Gubio

Kakve sam ja sreće
dobro je da nije bilo veće nesreće

Jer mogao sam da igram na Nikolića
i da prođem kvotu 5.00
A ja igram alavo na Tadića, kvota 1.75

Evo jedna vesela, jer ipak nikoga ne interesuje tuđa seta, wtf, dosta nam je i naše, tai neki zonfić. Elem:

Mali osvrt na sadašnjicu

Književnost, poezija - gluposti, draga
ostavi setu nek' spokojno drema,
'ajmo na piće, sokić, kafu,
taman nek' para za račune nema!

Kako se usuđujete, bezvredni crvi,
što pužete u prljavštinji malograđanštinje,
da ne pokušate da razumete pesme?
Ali zato nijedna žurka
rođus, veselje, ispraćaj, svadba
bez našminkanih vas proći ne sme!

Još ne mari što šminkate lica
(odurnu masu bubuljica),
ali dušu.
Dušu premazujete
debelim slojem pudera
kupljenog kod Kineza.

A ne znate, da je duša na vama
jedino lepo, čisto i svetlo,
vašim kvarcovanim telima antiteza.

Dosta! Zar vas nije sramota
što vašeg neznanja golota
tako često izlazi na videlo?
Još se i hvalite - o kakva divota
što nemate pojma ko je Agamemnon!

Pakao.
Braćo i sestre,
Sodoma i Gomora dvadeset prvog veka,
a onaj što mišljasmo da je Lot,
eno se raspituje gde je diskoteka
novootvorena u gradu.
I negde je zagubio svoju roze majicu,
kako će zaboga bez nje na paradu?

O teško nama,
sve su nam mlađi huligani.
Možda ste baš jutros poslednji put
videli Sunce kako se rađa.
Svima nam preti strahotna smrt
od dvanaestogodišnjeg četnika Mite
iz Žitorađa.

Oh, pogledaj, pa ja ove godine
slavim punoletstvo,
po prvi put imam pravo da glasam!
Osećaj je, slobodno vam mogu reći -
nenadmašan!

Punoletstvo, ali čekaj! To znači da starim!
Šta ako zauvek ostanem sama?
Gluposti, draga, ko se još toga plaši,
kad srodne duše spaja čika Palma,
sve sami jagodinski prvoligaši!

Ironija, kažete da je zlo?
Priznajem, u pravu ste.
Ali ipak, zadovoljstva titraj mali
i kakva slast na jeziku samo
kada tiho kažem da je ova vlast
najbolja što smo imali
i što ćemo da imamo!

A u redovima za hleb raspali,
umorni od života, starci zaspali.

Napomena: napisano za vreme vladavine Bokijeve, al' može se i sad primeniti

Meni draga pesma posvećena heroju mog detinjstva.

E moj matori, šta da ti kažem,
sem da vreme leti, kida i laže,
redak je tren da je valjan i blažen,
izvrnuti moral normalnim se maže.

Klinačke godine su bile pravo vreme,
boleo me za posao, račune i žene,
imao sam tad ozbiljnije probleme
,kad starije glavonje auto-gol svale na mene.

Al' bolelo me uvo jer je kreten zuv'o.

Imao sam kliker a sitnice kontao,
zbog stavova se retko kome dopao,
što drugi mrzeše, ja se tuda motao,
al' baš u tome sam se osećao normalno.

Upoznah ti muziku te jedne godine,
dok smo torba i ja bili još slične težine,
poklonili mi vokmen i kasetu tvoju,
pa sam posle od ćaleta maznuo još koju.

A vreme pičilo i uhvatilo maha,
samo ponekad kočilo da dodje do daha,
tad sam krao odgovore i hvatao se kvaka,
što otvaraše vrata do meni najdražih blaga.

Do tad je već torba bila prelaka za mene,
neki novi ljudi, pojmovi i teme,
mada bi opet sitne duše zajebavale za tebe,
al' do tad već naučih da nosim to breme.

Jer se lako fasuje majka ako umeš na finjaka.

Generealno je i sad preslikana situacija,
samo što nije više ista reakcija,
sad je sve to već mozgu rekreacija,
da zajebava budalu što misli da je pametna.

Hvala za dobre ideje za svet,i ono poredjenje za popišan cvet.

Glava mi je skladište za ton i glas,
moj su lični psihički štit i spas,
najčešće od njih, neretko zbog sebe,
a nekad i od vas.

Nakon što prevrtim sve te inovacije,
što se svakodnevno snima i štancuje,
al' sve to u jednom trenu udavi,
kad shvatiš da izmedju vas nema ljubavi.

Onda se zabodem u svoj jastućak,
i donesem jedan pederski zaključak:

Ti si zvezda u punom sjaju,
glavno mudo u zavičaju,
kad bih rek'o da bih te menjao,
mnogo bih kenjao.

Al' jebiga, moje ste duše najdraži gosti,
baš ti i te tvoje riblje kosti.

MOOOORE!! Predobro je...!

Nekad samo trebe gledaše
A sad upao u Vukajlijaše
Nije Ni to sudba kleta
Kad je na sajtu Sreta Šteta
Ima i čiko po imenu Brus
tu je dijeli plus i minus
Bogatiji je sada za poznanstvo Dejsa
boljeg nego tri pičke s fejsa
Ako nabavi napitak s malo hmelja
Eto mu na vrata Luksa učitelja
Povešće sa sobom Čampija i Remca
i džonovana iz Dervente kojem nema premca
Saznaće ko je Vukajlije dika
između turgenjeva, bulgakova, Ćosavić Nika.
Ako oće znanje pokazaće mu Džoni,
Agilni, Prof, i Kelt uvijek su orni.
Kad mu je slabo područje sporta
Tu je Jebač, glavna aorta.
Neću da tračam puno više
žao mi onih što banovani biše
Al sami su krivi što prave smice
pa modovima tandrču živce
Kamaru mnoih ne pomenu ja
Zato nek posluži vol dva.

Живела једна госпођа Клара,
(деца је звала вештица стара...)
Деду је мрзела, децу одбила,
и мало затим се озбиљно пропила.

Госпођа Клару је шест мачака чувало
да је не погризу пијану миши.
Деда је грдио: "Мртво пувало,
торњај се напоље! Скапај на киши...
Са својих белих мачака шест! "

Деду је тровала госпођа Клара,
Деда је стењ'о: "Вештице стара..."
А једно јутро више ништа није рек'о,
Клара је мрмљала: "У паклу се пек'о..."
Ал' ни њој јетра не стиже далеко...

Тужне су, тужне и гладне биле
мачке, јер нема шта да се једе...
А кад су комшије у стан провалиле:
Ах, нигде бабе! Ах, нигде деде!
Само је около шетало ситих
белих мачака шест...

Ти писао ово, Валдемаре? Много је готивно бре. Први пут и обратих пажњу на ову тему, морам вас чешће читати.
Да не спемујем више, стварно је добро. :)