Raseljeno lice · Metastaza · Raseljeno lice · Plagijatori · ateizam · Skanio se · Metastaza · Kajanje · Uprskao stvari · Jesi jeb'o? · Kako se zoveš? · Mlečni put · Kvazimodo · Gnjoča · Ključaonica WC-a · Meto i u Africi · Petliti se · Metastaza · Otresti šljivu · Nacionalna penzija
Л0Л
ТО СТОРМО! ♥
metal_poeta
Нема у мени ничега, свега ми некако фали,
Векови журе а ја сам тај секунд који чека,
Свет овај, небо ово, узалуд су ми дали,
Овде се крвави цекин уздиже изнад човека.
Нема у мени снаге оних из минулог доба,
Залутали сам удар што хладан челик клепа,
Једина извесна стаза води равно до гроба,
Где врлост није мана и правда није слепа.
Нема у мени наде великих, божијих створова,
Ситно сам слово у тужној оди овога света,
Рођен у сени доље, у царству крша и корова,
Где ништа осим пакости не уме да процвета.
Нема у мени порива тих исконски мудрих људи,
Злураде мисли моје пожњех из трулих поља,
Ово је колевка патње, у њој се данас будим,
Где нико више не зна шта су времена боља.
Kifla i šećer
Au, Valdemare, ovakvim sonetom bi se i France Prešern ponosio :D
Chavez
Evo od mene jedna sentimentalna, jedna roditeljska.
--------------------------
Godine
Kroz par besanih noći,
demona i andjela prošlosti,
potisnuta legija će ponovo da kroči,
evo nas opet, samo ja i ti.
Dečja silueta,
razdragani smeh,
neuka za zlobu,
premlada za greh.
Pod jednom zastavom čuvan,
daleko od crnila i bledila,
al' život u svim pravcima duva,
prava putanja nije jedina.
Spališe mu zastavu,
puče barjak na dva dela,
pukotine odjednom nastanu,
razdvoje srca, duše i tela.
Čuvam tvoju tajnu, mali,
kome se smešiš, za koga je mač,
ne brini, nikad neće znati,
bitno mi je samo da ti znaš.
Obe su zastave jednako vredne,
al' nejake dovoljno kad pritisne tama,
ni blizu jake spram one jedne,
što se jednom davno vijorila nad nama.
Čuvaj moju tajnu, mali,
tu retku sliku u mojim očima,
te dane kada nismo znali,
kakvo zlo u tmini počiva.
Valdemar
Šta Prešern, Petrarka, bre! :)
Valdemar
Ја Сонет Ракија
Ја једем чоколадицу с ваздушним мехурићима,
и пијем густо пиво што се пени,
и жваћем хлеб ваздушаст да се топи у устима,
и лекове што праве лажљив простор у мени.
Ја гледам празан програм и ништавило реклама,
и гласам за оне што их ни пљунуо не бих,
и слушам ретке познанике и приче међу нама,
и трудим се да не пљунем у лице себи...
Али...
Ова је Ракија пуна и стварна, и љута је, од праве Шљиве,
Човек је тресао, па је пекао, Човек што се зноји усред Њиве,
и пржи мозак, али бар испуњава проклете телесне шупљине...
Баш сам пијан, баш сам пијан, баш сам пјан, баш сам пјан!
Али пссст... Не реците ником: НАИМЕ, ЈА РАКИЈУ ПИЈЕМ САМ...
Овде је шупље место да се каже: Пијанац, Олош, Шљам...
Буђење
Устај ми устај, јутро је грануло!!!
Устај, зечеви скакућу!
Засвирале су трубе проклетства:
Добро ти јутро, злато моје!
Зрело је Сунце на твоме рамену,
звер гладна твог меса на доручак гре...
Добро ти јутро, добар дан,
птичице проклетства певају!
Осмехују ти се: ексери и дрво,
крстови и спори блех оркестар.
Устај ми устај, злато моје,
јутро ти је последње грануло!!!
Шерлок
и гласам за оне што их ни пљунуо не бих,
и слушам ретке познанике и приче међу нама,
Ovo ti je kobjasn, da sam žensko popušio bih ti.
Valdemar
Ah, i ja bih ponekad, samo da mogu da dovatim :)
Шерлок
Имала је нека статистика да годишње погине преко двије хиљаде мушкарца у покушају да сами себи попуше курац.
Valdemar
mlatafaka
Opet ja:
Opet ja, opet svracam ti u snove
Samo daj mi ruku da te vodim negde daleko
Tamo gde je stalo vreme, gde nigde nikog nema
U mene imaj poverenje, osmehni se, volim tvoj osmeh
Budi srecna
Jer kad sa mnom si, tad sve nestaje
I samo tebe vidim, I samo tebe zelim
Ne pustaj mi ruku, osecam da odletecu
Daleko
A ti ces ostati sama, da me cekas.
Vecno.
Реме
Ево пар мојих. Неке сам писао негде на форуму раније, неке нисам. Немам појма. Она последњу знам да јесам.
Њихов жубор. Из даљине глас.
Осмех твој.
Осмех мој.
Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.
Срце полеће у секунди.
Тело на месту остаје.
Пораз у првој рунди.
Ноћ чудна постаје.
Поглед у висине.
Далеко изнад звезда.
Мисли разбистри.
Опет их помути.
Песма славуја.
Прича Толстоја.
Кап по кап,
Облак сумње настаје.
Тишина мајског јутра,
Необичну стрепњу шаље.
Једна реч лечи ране.
Нема је.
Да ли близина раздваја,
Или даљина приближава?
Хиљаде питања.
Нигде одговора.
У чауру сакријем осећања.
Навучем маску,
Да се не види право лице.
Мрачне улице описују тренутно стање.
Немир и страх, неприметне убице.
Једна реч прекида другу.
Једно слово враћа смисао.
Један тон.
Нова мисао.
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
ватра јака, камен пуца.
Борбене трубе одзвањају кроз ноћ,
Војнички марш одјекује тротоаром,
Око мене спустила се поноћ,
Зуби цвокоћу стрепњом старом.
Земља на крв мирише,
За идеале се гине,
То је посао лак,
Да ли ће неко о нама да пише,
Или ће пак, да нас поједе мрак?
Прсти судбине стежу нам врат,
Тренутак слабости животом се плаћа,
Да ли ће нас и даље штитити брат,
Мало нас се кући враћа.
Беда као со на рану,
Песма стара у круг се врти,
Опет гледам своју сахрану,
Опет на корак до смрти.
Разум се од поноса мути,
Стално изнова гинемо к'о кретени,
Да ли ћемо победничке звуке чути,
Да ли ћемо назад, некој драгој жени?
Кроз тмину одјекује крик ужаса,
У помоћ зове, иако без наде,
Хвата се за сламку спаса,
Зашто Бог односи животе младе?
Ветар рата снажно дува,
Смрт на врата тихо куца,
Велики брат малог чува,
Ватра јака, камен пуца.
Први пут са дозом тешког схватања,
Још једна жртва црног лептира,
Харонов џеп отежава.
Слика удаљених предела пролази данима,
Разарања древних градова постављају темеље вечних кошмара,
Шинска возила приносе жртву непознатим бићима,
Даљина као оштрица сече смисао живљења
и шаље ме у наручје порока.
Још једна ноћ проведена над нотама старих домова,
Само да ми зачини отворене ране,
Још једна ноћ и страх од осврта,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.
Кренем назад, а не знам куда,
Оно што тражим је негде далеко,
Можда у рају, а можда поред пута,
Емоционална уцена, растројство у лудило претвара,
Осећај у мене упртих погледа,
Тешка осуда и уједи гладних џукаца.
Сам попут старих вукова.
оплакују људе незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.
Реч по реч,
потресан састав изнуђује сузе,
ако си искрен има да висиш,
још једног анђела небо узе.
Све добрица до добрице
и душа до душе,
од толико "људи" припадне ми мука,
чекају да неко познат умре,
па онда сваки почне да кука.
Како добити парче пичке,
осећајност сматрају за врлину,
свака победа захтева жртву,
зато ће у огледалу гледати слину.
Смрт је крај, све пре ње не важи,
какве везе има што је био олош и гад,
ипак он је погинуо млад,
какве везе има што га ниси волео,
његов је нестанак некога заболео,
он је био песник, несрећна душа,
свима је жао, док их неко слуша.
Квази моралисти причају приче,
оплакују људе, незнане и знане,
секу вене, куну Бога,
али се ниски разлози крију иза тога.
Shomy23
Uuuu Remenski dobro ti je ovo, svaka cast.
Реме
Хвала. :)
Skrletnik
Prolazi oluja
"grmi, sijeva, strah me
molim se Bogu
vedro, suncan dan
u glavi vec vidim drogu"
Skrletnik
Još jedna.
Kontaš?
Da nisu oči samo za plakanje
Da nije jezik samo za laganje
Da nisu usta samo za pljuvanje
Da nisu misli samo za prljanje
Da nije žena samo za silovanje
Da nije Bog samo za psovanje
Da nije dijete samo za zlostavljanje
Da nisu snovi samo za sanjanje
Da nije novac samo za kockanje
Da nije škola samo za bježanje
Da nije ruka samo za prošenje
Da nije drugačiji od tebe samo za ubijanje
Da nije nož samo za klanje
Da nije uže samo za vješanje
Da nisu pravila samo za kršenje
Da nisu uši samo za bušenje
Da nije ulica samo za stanovanje
Da nije srce samo za lomljenje
Da nije bračni partner samo za varanje
I nije ova pjesma samo za bezvezno čitanje.
Valdemar
Један диван цвет
У земљу се сади
Тек кад се олади
Пре нег што се сади
Тамјаном се кади
Не сади се никад го
Чик погоди шта је то
Chavez
Napisao sam ovo kao defku u poetskom formatu, ali ne prihvataju ljudi ništa sem šablona.
Evo, da podelim ovde pesmu mog sivog momenta.
Ruše oni koji nisu gradili
==============
Gaziš trud bez po' muke.
'pak, ćute dlanovi moji trošni,
još uvek ti štite te svilene ruke,
potiskujem istinu, da vozovi su prošli.
Sivilo je vodja moga spektra,
dok u tvom oku još laži se šarene,
sve teže i teže idem protiv vetra,
spolja sam maslačak, al' iznutra venem.
Obojicu nas sustiže vreme,
nesvesno trošimo smrtonosni dah,
po protokolu moranja, preneću breme,
ja postaću prah, ti postaćeš ja.
Ugasićeš sve zlokobne šale,
razumećeš tužna lica,
poštovaćeš, naizgled, budale,
draga biće ti sitnica.
Moja duša iz sveg' ti glasa viče,
oštricu svog uma dovedi u red,
e moj sine, neradniče,
i tvoj će jednom doći red.
hladan.krompir
Био сам на одмору, љубио сам старије,
Биле су то Јоване, Милице и Марије,
Никад нисам био члан ни деснице ни левице,
А хороскоп ми каже да су суђене ми девице.
Шерлок
Срклетникова ми се свиђа. Елем , ево једне моје, мислим да нема ни недељу дана од како сам је написао.
Потајни, мрачни шум у ноћи разара дрвећа сјену,
Прсти бијели ко долине снијега јављају се у њему.
А у одсјају Мјесеца жутог, језера плавог, пољане сиве,
Видим конце што повлаче прсти тишине, тајанствене диве.
И ти конци мистерије разарају свијест мртвог пјесника,
Закачени за руке, повлаче ме јаче, снажније и боље,
Ја ћутим, радим шта она жели,
Немогуће претварам у материјално, снагом воље.
А ово мјесто нико не разумије,
То је свемир, универзум то је у тишини,
Овим небом плутају слике расуте у сјећању,
Ово није мој свијет, то је моје царство у прашини.
Али тим царством не управљају руке моје,
Она је краљица скривене земље,
Овај двор испод чаробне дуге,
Њен трон,њена столица то је.
А свијест моја, сваки мој нерв, кичма и тетиве,
Њене су, њене су беспрекорне слуге.
Умјетност чини да схватим колико сам луд,
Уистину сви смо ми лудаци,
Мислим да она ту је ,
Иако никад није била, нити ће бити,
Али послушан постанем и крећем се тихо као на траци.
А на улазу у небеску земљу, у царство прашине
Слијепи анђели сабљама стварају зидове тишине.
Нико не може да прође, нико не може да уђе,
Њен лик и глас чувам од заборава ,
Од музике одвратне туђе.
А повјетарац што уређује промају у соби,
И мрда завјесе од њене косе, музику лишћа пратиће,
Сваког часа ће се претворити у лик њен,
И ако она није ту, срце ће јој поскочити и схватиће.
Биће то чаробан трен.
Шездесет секунди у играма затворених очију.
Анђели ће јој отворити капије моје земље,
И вјетар ће је смјестити у кочију.