Meni je ova koka-kola malo zasmetala...
ili pivo... koka- kolu, kiselu vodu... negaziranu vodu... i bilo kakvu vodu... bilo šta) Zvuci mi kao da konobar nabraja sta ima u kafani...koka-kola mi nekako prizemljuje ceo utisak vanvremenosti...Naravno, ovo je moj utisak, nadam se da te necu uvrediti...Ima jacine, ali detalj je jako vazan...Izvini jos jednom sto sam se umesala, ali kao neko ko pise, morala sam:)))))
Da, zelim ti uspeh!
Hvala, hvala; svaki komentar je dobrodošao. Želim ti uspeh u pisanju.
Pa iskoristi prednost što si član ovde, pa nam otkrij naziv knjige, i gde se može nabaviti.
Hvala ti
STEPENICE
Hoda čvrstim, sigurnim korakom. Penje se. Ne osvrće se za sobom i ne broji stepenike koje je ostavio za sobom. U zgradi nema lifta. Tačnije, možda za neke i ima, ali za njega, ne. Svejedno, on hrli napred, nemilosrdno gazeći uz stepenice.
Ponekad liči sebi na poznatog karate borca iz filmova ili pak video igrica. Osvaja jedan po jedan nivo, ne zadržavajući se suviše ni na jednom od njih. Njegovi udarci ruše sve pred sobom dok prolazi kroz mračne odaje hrleći gore. Nemilosrdan je. ( A ko bar ponekad to nije? ) Dug je put do vrha. Fraza ili ne, ali on ga mora savladati. Dobitak je isuviše vredan da bi išta podredio ostvarenju cilja.
Penje se i istovremeno oživljava novi svet za sebe. On je vitez sa kopljem, oklopom i mačem ( tako su naoružani svi vitezovi, zar ne? ) . Nalazi se u mračnoj kuli a zli čarobnjak mu se suprostavlja vrtlogom vradžbina. U jednoj ruci mu je mač kojim ludački vitla; u drugoj je dugo zašiljeno koplje kojim reže mrak. Mora uspeti, mora se popeti do vrha kule. Uspavana lepotica je zarobljenica koju može samo on spasiti. Eto koliki uspeh može ostvariti ako se uspne uz stepenice. Napred, napred...
( Ti si potrčko koji trči uz stepenice noseći poruku za velikog šefa. Dolazak na vrh omogućiće ti milovanje i kosku za obavljen posao kurira. Ti si pas... Ti si mali... Ti si nevažan... )
Nevelikim naporom volje oslobađa se lažljivih poruka podsvesti. On je itekako vredan! Njegov put je jasno definisan i nepromenljiv. Nikakvi utisci iz okoline ili poruke iz dubine vlastitog bića ne mogu ga sprečiti, pokolebati. On je rođen za vrh.
Grabi uzbrdo i smeši se onima koji od njega očekuju osmeh; Okreće glavu od ljudi koji se plaše sudara pogleda; Rukuje se sa svima koji žude za dodirom njegove ruke... Milion lica perfekcioniste koji u svakoj roli crpi maksimum iz sebe zavaravajući tako jadne smrtnike ogrezle u zabludi- to je njegov potpis. Smeje se u sebi. Niko ga ne može raskrinkati, a ipak svi osećaju oreol moći koji ga nosi nesmanjenom snagom ka vrhu.
( Koliko još ima stepenika? Kako ide ona stvar od Led Zeppelin: mislila je da je zlato sve što sija... tražila je stepenice ka nebu... Da, zvezdani put za najizdržljivije... )
Oseća se ispunjenijim nego inače. Štaviše, čini mu se da su stepenice sve uže. Tačno! Setio se početnih koraka i okoline u kojoj je odrastao. Od prvog trena shvatio je koliko je superiorniji, od svih koje je poznavao. Smejao se tada ( a i sada) Pomisli da će on jednog dana postati deo te bezlične mase, Jadni smrtnici, ti njegovi drugovi iz detinjstva, provešće čitav mizerni vek u beznačajnoj, bezličnoj ljušturi. Krupnim koracima bežao je od nje ( Kuda? ) .
Konačno nešto je bljesnulo. Stepenište je nestalo. Osvrnuo se iza sebe- ništa, tama. Pogledao je ispred- vrata. Nije morao kucati, otvorila su se sama. Nasmejao se zadovoljno i kročio unutra. Vrata se uz tresak zalupiše za njim. Na vrhu je, znao je to. Kula se u samom vrhu sve više sužavala. Bio je sam u odaji iz koje je mogao upravljati celom zemljom, svetom, vasionom. Činilo mu se da može komunicirati sa Svevišnjim. Konačno na vrhu sveta.
Prišao je prozoru, otvorio ga. Rešetke? Pogledao je dole. Mravi su kao i obično, izvršavali svakodnevne, dosadne, zaglupljujuće obaveze. Pomisli kako je divno što ga čvrsta rešetka štiti od daha smrtnika.
A oni su mu mahali odozdo. Nije im bilo bitno da li ih vidi. Mahala su mu zadovoljna, ozarena lica jer su ga se konačno oslobodili. Dok shvati da je zatvoren i da nema nikoga oko sebe proći će izvesno vreme... dovoljno da se izgrade nove stepenice niz koje će se jednog dana skotrljati.
Procitala sam "Celiju", ostavljam "Stepenice" za kasnije.
slazem se sa elennom da koka kola prizemljuje, ali bas mi se dopada to prizemljavanje: ovo jeste vanvremenska prica, ali, moze, istovremeno, da bude prica svakog od nas.
Naravno, necemo svi da komentarisemo samo koka kolu.
"prepustiću ćeliju nekom drugom. Možda duši koja se vozi u zvezdanim kočijama"
ideja o zvezdi kao nadi, a istovremeno o neprekidnoj ravnotezi- za svakoga postoji nada, ali za svakoga postoji i celija
Jedno pitanje: Mucitelj je zena, zasto? Prica ima i neke veze sa ljubavlju? Ne moras da odgovoris, za mene sve price imaju veze sa ljubavlju.
Prica u sebi krije hiljadu znacenja, spolja je hladna, a iznutra jako simbolicna. To je prava prica!
I, da, gde nabaviti knjigu?
Priča je nastala u periodu kad sam bio beznadešno (naravno, nesrećno) zaljubljen. Knjigu sam objavio pola/pola sa izdavačem, pa tako svoj paket sam rasturam...
jesi li ikada pisao poeziju?Ja tebe dozivljavam kao pesnika, i ne mogu da se otrgnem tom utisku od prvih redova koje sam procitala...Volela bih da procitam neku tvoju pesmu, ako ne zelis javno posalji mi je na pvt...
Konačno nešto je bljesnulo.
Stepenište je nestalo.
Osvrnuo se iza sebe- ništa, tama.
Pogledao je ispred- vrata.
Nije morao kucati, otvorila su se sama.
Nasmejao se zadovoljno i kročio unutra.
Vrata se uz tresak zalupiše za njim.
Na vrhu je, znao je to.
Kula se u samom vrhu
sve više sužavala.
Bio je sam u odaji
iz koje je mogao upravljati
celom zemljom,
svetom, vasionom.
Činilo mu se
da može komunicirati sa Svevišnjim.
Konačno na vrhu sveta.
Ovo je deo Stepenista, samo malo drugacije rasporedjen...kapiras sada o cemu ti govorim?Cak i ovako bi bilo dobro...
Hvala, hvala... Ostavio sam stihove pre par meseci, više nisam siguran gde...
NOĆ
Noć me ubija...
Noć mi donosi samoću, prazan krevet, vrtlog misli, stisnute zube, neprozirne zidove, tamu neizvesnosti, strah od sna, bekstvo od ljudi, muziku bez emocija, prazninu osećanja...
Noć me mami u besmisao nihilizma; postavlja pitanja o postojanju sveta, Boga, demona; tera me da mislim treba li verovati; ruši ljudskost kojom sam uobličen ( raspršuje nadu, nipodaštava veru, truje misli, razara srce, napaja krv smrtonosnim opijatom besnila) ; crpi ljubav iz vazduha koji izbacujem iz pluća...
Noć mi se smeje svojim beskrajno dugim pipcima; grli me pitanjima koja ne želim da čujem ( najbolji drugovi su te izneverili, roditelji odbacili, šefovi ponizili, sistem sjebao maksimalno) ; otima mi i ono malo optimističkih misli koje besno pulsiraju iz razumnog delića podsvesti...
Noć me opija, sipa alkohol u atmosferu, zagađuje teški vazduh sobe, odnosi muziku napolje, ostavlja me samog ( ah, da mi je litar teške žestine... divno bih se ubio... samo litar votke... ne... da... ne... DA! ) ...
Noć me zarobljava u krevetu; bezuspešno se pokušavam okrenuti levo- desno, navlačim pokrivače preko glave, tonem u tminu, gubim vazduh, i letim u beskrajne dubine, padam, odlazim; muzika se probija do mene, prati me, doziva, traži nešto; noć me uzima...
Noć mi ubrizgava morbidne verzije sutrašnjice koju neću doživetu, ( Šetam sam opustošenim gradom, srećem ljude bez glave, pratim njihove poglede, pokrete, misli; bežim od njihovih preteći podignutih kandži... ) bezglavi ljudi sa kandžama grle noć i odvode je u krevet; zarobljen, posmatram orgijanje koje ni u Sodomi i Gomori nije izvođeno...
Noć me pretvara u senku; ne mogu se pokrenuti, govoriti, učiniti bilo šta; mislim, postojim i svedok sam vrhunca strahovite moći noći ( vidim poznate ruke kako hrle iz tame i kreću ka okrvavljenom žrtveniku; pobesneli zubi pohlepno se nadnose nad crvenu podlogu mraka; jezik liže, oči mu se smeju, smeju... smeju... ) ; ljubav se materijalizuje kroz dobro poznati lik izgubljenog meteora vasione; pružam grčevito stisnute prste ali ne uspevam zagrliti ljubav; senka sam...
Noć se smeje dok ispaljuje poslednje tane ka mom izmučenom telu; grabim neki predmet iz mraka i bacam ga u iscerene vilice; prozor prska, tračak svetlosti probija u sobu ( dugo je do jutra, snop svetla još je nedovoljno jak i jasan... moram izdržati do jutra... do sutra... moram se boriti... jedinim što imam... )
Noć će me poštedeti večeras; još uvek postoji lice koje svetli i kad nema sunčevih zraka; dočekaću jutro nasmejan i sam... dokle...
Noć nestaje; mogu spavati i sanjati osmeh koji me je upravo spasao... Dokle? ( Bog mi se smeje... voli me... )
... bezglavi ljudi sa kandžama grle noć i odvode je u krevet;
...ovo mi se najvise svidelo...
LUTKE
Posmatram ih svaki dan. Smešni su. Plaše me.
On bi mogao biti pravnik... advokat ili sudija. Braon komplet, kravata na pruge (neke bezvezne boje) , sjajne cipele, akt tašna, glatko izbrijano lice, pogled čvrst, siguran. Očigledno je krenuo na poslovni ručak. Odmerenim koracima stići će do elitnog restorana na sastanak sa... žrtvom. Njegovo držanje ne ostavlja mesta sumnji. Njegove oči ne praštaju...
Ova do njega bi mogla biti sekretarica. Ne, nije foto- model; iako ima impozantnih 175 cm jasno je da telo ne koristi u slične svrhe. Vitke, duge noge na debelim štiklama, tanak struk, zaobljene isturene grudi, kosa striktno zalizana unazad, lice premazano tankim slojem pudera, usne čvrsto stisnute, pogled uperen pravo u oči posmatrača... odaju njenu „ulogu“ . Ona je sekretarica, prima stranke, telefonske pozive, kuca na mašini ( i pored prilično dugih, tankih prstiju, nokti su joj suviše skraćeni) . Ako zatreba uradiće i mnogo više od toga; bez lažnog srama... za moćnog poslodavca...
Plaše me... okrećem glavu. Hodam. Trudim se da ne mislim na njih. Dan je lep. Sunce sija. Asfalt je topao. Hodam... Opet su tu!
Mlad je. Prilično. Kosa mu je nemirno pala po čelu. Smeje se. Osmeh mu blista niskom kristalno lepih zuba. Ruka mu je ispružena. Poziva ( Gde? Na šta? ) Odeven je naizgled nehajno; svetli tonovi sa dukserice, trenerke i patika kao da hrle ka suncu. Student... ko zna čega. I dobro mu ide. Perspektiva- tom rečju je definisana njegova pojava. Mladi ambiciozni student generacije koja će stvoriti nešto novo, savršeno, perfektno, uspeh je pred njim ( devojke, gde ste; momci, umrite od zavisti) ...
Noć se spušta. Pali se bezbroj svetala. Obasjaće ih. Blistaće moćnije nego ikad. Bežim u mrak. Ne želim ih. Svetlo je suviše jako. Njihovi likovi probijaju se kroz tamu. Ne smem kući. Stićiće me. Bar. Otvoren do svitanja. Super. Uranjam u maglu dima i podrignutog i prolivenog alkohola.
Pijem. Mislim na njih. Smejem se.
Zora se bliži. Izlazim napolje. Ali... pre nego što odem kući... posetiću ih još jednom... moram! Prilazim im. Jutarnje sunce pomalja mi se iza leđa. Užas! Zar i deca? ! Slatki mali par drži se za ruke i posmatra me prodornim pogledima punim istine. ( Gde sam ja to, dođavola? Pakao... Raj... Stvarnost... NE! ) . Njihove besprekorne uniforme i tek umivena lica govore jedno- da, još smo mali, ali kad porastemo postaćemo neophodni društvu... moramo! „ Moj otac je producent, ima pare, prijatelje; obezbediće mi budućnost koju ni poželeti ne umem“ . „ Moja mama je menadžer. Istovremeno je predsednica čuvenog dobrotvornog društva. Već je počela da me vodi sa sobom.“
Njihove reči seku me kao mač. Oh, tako su mali, a već... REČI!
Oni... govore... i kreću se... svi! Sunčev zrak probija staklo. Oni su živi. I advokat, i sekretarica, i student, i deca... i ostali. Koliko ih ima? Smeju se. Izlaze napolje. Kreću prema meni. Smeju se... zlurado. Preteći dižu ruke. Napadaju me ( NE!) Okružuju me (Zašto? ) Hvataju me za ruke... noge... telo...
Pogledi mi paraju utrobu. ( Nemoguće... oni su... oni su samo... lutke... lutke iz izloga. Nemaju dušu, srce, miris, ljubav, osećanja, moral... ništa nemaju... oni nisu živi! ) .
Pokušavam se odbraniti. Uzalud. Unose me unutra, cepaju odeću, šminkaju, ponovo oblače... ( Shvatam... neće me povrediti... žele me za sebe... Postaću jedan od njih... NE! ) .
Ne mogu da se odluče koju ulogu da mi povere. Čekam... da postanem lutka... Razvlačim usne u bezazlen osmeh... oči mi dobijaju divnu staklastu boju... I već posmatram prvog naivnog prolaznika. Dobro telo. Još da ga uvučemo. I obučemo. Biće naš!
REŠETKE
Probudio se.
Osvrnuo se oko sebe. Ništa. Nigde nikog. Praznina. Rešetke. Mrak. Žmirka očima, prevrće zenice. Oči mu se postepeno privikavaju na mrak. Ormar. Krevet. ( Gde je? ) Zidovi nemi... tuđi. Čiji? Tamno je. Prozor. I on je u mraku. Podiže ruke. Hvata rešetke. Tople su. Prsti stežu. Pogled nestaje u praznini sobe. Oseća bol u prstima. Povlači ih ka sebi, ka usnama. Duva u pomodrele prste... nokte.
Osvrnuo se oko sebe. Oči inteligentno žmirkaju. ( Gde je dođavola? ) Povlači kažiprstom desne ruke po korenu nosa. Razmišlja. Ponovo pokušava da se pridigne. Teško mu ide. Hvata rešetke iznad glave i sporo povlači telo unazad. Znoji se. Odupire se nogama. Konačno je, mic- po- mic, doveo telo u sedeći položaj.
Ništa. Sada sedi naslonjen leđima o rešetke. Posmatra svet u sobi. Kroz rešetke sve deluje ispresecano. Senke su čudne... nesimetrične. Prelazi pogledom po ormaru... krevetu, prozoru. ( Gde se on to u stvari nalazi, a? ) . Dodirnuo je kažiprstom leve ruke slepoočnicu. Klima glavom levo- desno... napred- nazad. Nazad?
Nigde nikog. Udara glavom o rešetke. Ne. Nije se smeo toliko zanjihati. Dodiruje bolno mesto. Nasmejao se... bolno. Mogao je i gore proći. Provukao je prste kroz retku kosu. ( Gde su svi nestali? ) . Oseća dobro poznatu toplinu. Mora izdržati. Dokle? Mora misliti o nečem drugom. A da pokuša da se uspravi? Nije siguran da ima šanse za naum. Ipak, zašto da ne?
Praznina. Diže ruke u vis. Rešetke su tople. Prsti stižu do vrha. Pažljivo povlači noge unazad. Priljubljuje telo uz rešetke. Raširuje ruke po obodu. Zatvara oči. Podiže se... sporo... tromo, a ipak...podiže! ( Gde je, dođavola pošao? ) Lagano. Naslonio se laktovima na rešetku. Super! To se zove uspeh. Otvara oči. Širi usta u pobedonosni osmeh.
Rešetke. Odmara se. Prikuplja snagu. Ne sme pokleknuti. Laktovima pritiska svom snagom. Noge savija. Kolena klecaju. Podiže se. ( Gde su sada? Da samo mogu da ga vide! ) Tri, četiri... gore! Noge podrhtavaju. Toplina postaje bolna. Peče. Ne sme misliti o tome. Sada se sve bolje vidi. Super.
Mrak. Smatra da će uspeti održati ravnotežu. Desnim laktom i prstima grčevito steže rešetku. Levu ruku nesigurno odvaja i spušta dole. Zapamtio je šta mora uraditi. Skida sve sa sebe. ( Gde? ) Dohvata ud i razvlači usne u smeh. Zatvara oči. Opušta se. Konačno je uspeo. Za sve postoji prvi put. Toplina je predivna. I izlazi iz njega. Nije ga briga što pršće po prstima. Toplo je i ne peče ga kao obično. Smeje se. Trese ga.
- Šta sam ti rekla? Uspeo je da se osloni na noge. Sam!
( Glasovi... Gde? )
- A uspeo je i popišati krevetac! Nestaško blesavi.
( Gde su... tata... mama? ... )
Žmirka očima, prevrće zenice. Gubi ravnotežu. Pao je pravo na nos; u mekoću dušeka i toplinu koje se oslobodio.
Zaspao je.
Resetke ti je najjaca!
:-)
I one Stepenice...
Objavih knjigu, pa da vam ponudim neku pričicu...
ĆELIJA
Kost se odbila od kamenog zida i pala u mrak. Dovukao sam se, sagao i stao zubima da rovim po tami. Napipao sam hranu i halapljivo zagrizao. Lanci zazvečaše.
Osvrnuh se po prostoriji. Pokušah prilagoditi oči mraku i to mi na koncu i pođe za rukom. Pod je bio u kamenu, sa ponekom travčicom koja se stidljivo a istovremeno hrabro, ponosno probijala. Tamno. Sve boje stapale su se u jednu. Podigoh pogled. Nešto nedostaje. Pokušah da odredim da li je prostorija četvrtasta ( a zašto mi se tako činilo da može biti okrugla? ) . Miris potonjih vekova smejao mi se sa teških kamenova koji su činili zidove sobe ( sobe? ) . Pogledah gore. Tavanice nema ( ili mi se samo tako čini) . U daljini se videlo tamnoplavo nebo i bezbroj likova skrivenih u dvesta milijardi zvezda. Nešto nedostaje ( potražiću to „nešto“ ) .
Prozor! Rešetke! Gde je prozorčić sa rešetkama? Zar mi je uskraćeno i osnovno pravo svih zatvorenika ovog sveta, tj. Mogućnost da kroz rešetke posmatram izlazak i zalazak Sunca? Nema Sunca. Sve se pretvorilo u ... tamno- nejasno- ništa.
Pogledah se. Lanci. Okovan od glave do pete. Sjaj lanca drsko probija kroz vekovnu rđu. Prelazim pogledom sa karike na kariku. Pokušavam se podići. Uzalud; okovi su suviše teški. Treba mi snaga... moram jesti... poješću svoju kosku...
Ne znam koliko sam spavao kad se predamnom stvori prljava posuda puna neke odvratne tečnosti. Ipak, pažljivim posmatranjem shvatih da u ovom mraku sve izgleda prljavo, odvratno, crno. Pomirisah. ( Miris i nije tako obeshrabrujući) . Podižem okovane ruke i prihvatam posudu. Naginjem je ka ispucalim usnama, Kap po kap, mlaka neukusna tečnost kliznu kroz grlo. Nije nizašta ali sam bar malo zavarao glad. Ali, sad sam opet budan. Osmotriću malo ćeliju... iako znam da se ništa sem zidova i ne može videti. Gore? Zvezde i dalje plešu.
Žeđ sam osetio mnogo pre nego što mi je donešena voda. Iskapio sam pun bokal. Prijalo mi je... i pored odvratnog ukusa. Pomislih, zar je moguće da ljudi mogu toliko da zgreše i budu bačeni na ovakvo mesto? Pitao sam se, zar sam zaista toliko pogrešio? Nisam imao objektivan odgovor za sebe. Nisam se mogao utešiti. Tonuo sam. Pa ipak, bio sam i još sam... živ. Smešno je ( i žalosno! ) ovakvo stanje nazivati življenjem. Disao sam ustajali vazduh, naslonio se na hladni, grubo sazidani zid i živeo...
Voda! Zato je, znači, ukus bio tako neprijatan ( so) . Zaurlao sam. Treba mi voda... čista, hladna... bez proklete soli. Udaram pesnicama po podu, nemoćno trzam okovano telo. Voda... Misli mi nestaju u taktovima muzike za koju nisam siguran da li se zaista čuje ili je samo još jedan produkt bolesnog uma. ( Ja nisam bolestan. Ja neću da se lečim! Neću! ) . Urlam... uzalud. Moram misliti, koncentrisati se na melodiju. Moram izdržati... živeti. Pink Floyd... The Division Bell. Čudno zvuči... kao posmrtni marš, a istovremeno i ponovno rađanje proleća na razorenoj planeti. Zvuk me nosi... pokušavam da ne mislim na... vodu... VODE! Neka mi neko donese vodu ( ili pivo... koka- kolu, kiselu vodu... negaziranu vodu... i bilo kakvu vodu... bilo šta) .
Tonuo sam u beskrajnom vrtlogu. Nošen sam mimo svoje volje. Misli mi se razvodniše, raščlaniše. Hvatam jednu po jednu misao; proučavam ih. Gde sam bio u pravu? Gde sam to, za Boga miloga, pogrešio? Svi snovi leteli su ka tavanici... ka nebu posutom zvezdama. Dvesta milijardi duša hranilo se mojim nestalim mislima. Vratite mi ih... Moje su!
A onda je iznenada nestalo sve. Nije mi trebao ni prozor, ni zidovi, ni tavanica. Jedna zvezda mi se približavala. Mrtva duša me traži? Ne... to je emisar iz pakla. Došli su po mene. Ne mogu pružiti otpor, lanci su tako... tako... laki. Znači ni njih ne mogu da osetim. Kraj je... kraj. Dođi, zvezdo padalice, položi me na srebrne kočije i nosi gore. Ja sam jubilarni dvestamilijardeprvi čovek...
Prateći zvezdu ne uočih da nisam sam u sobi ( ćeliji) . Ključ se nađe u katancu... okrete se; lanci zveknuše i spadoše. Trgoh se. Telom mi prozuja slab dašak života. Stadoh trljati zglobove. Krv ponovo procirkulisa kroz moje izmučeno telo. Zvezda mi se približavala. Uočih malenu iskru u uglu ćelije ( ugao... nisam li mislio da je okrugla? ) Krenuh četvoronoške- zvezda u kočiji se približavala. Put koji je prelazila činio mi se beskrajno dug- moj put činio mi se isuviše kratak. Pa ipak... zvezda se sve brže približavala mom telu, a nisam bio ni blizu iskre čarobno- sablasne svetlosti.
Nisam verovao u uspeh. A onda nešto videh u srcu iskre. Napregnuh se i priđoh bliže. U mizernom tračku svetlosti prepoznah lik svog mučitelja. Jednom rukom dodirivala je volšebno stvorena vrata; drugom me je pozivala ka sebi. Nemoguće... izlaz postoji... prepustiću ćeliju nekom drugom. Možda duši koja se vozi u zvezdanim kočijama. Moji gresi su isprani čarobnom slanom vodicom... Hrlim ka slobodi.