Dal neko zna više igrača od ovog šmoklje jebote
Postariji doktor
https://hr.m.wikipedia.org/wiki/S%C3%B3crates
Нигде се не помиње допринос Вукајлијине комуне задовољавању критеријума.
...” Zapravo, većina bolesti nisu ništa drugo nego jezik, dopušten zlostavljanom detetu, utelovljen u telu odrasle osobe. Kako da drugačije, u našem društvu, izađe na videlo istina mučenog, neželjenog i prevarenog deteta? No, nažalost, taj jezik je još uvek izgleda zabranjen. Naučnici marljivo rade na imunološkom sistemu u nadi da će taj jezik jednom zauvek nadmudriti, i tako ostavljaju pacijentovu tajnu skrivenom. Bolest, međutim, može biti signal, alarm, podsetnik da se radi o vrlo ranoj fazi poremećaja. Ako smo spremni da se suočimo s tim poremećajem i potražimo njegove razloge, nije nam potreban neposredni jezik imunološkog sistema, možemo se izlečiti bez lekova. Autoriteti za medicinu i zdravstvo teško da će nas podržati na tom putu jer još nisu svesni da on postoji. Ovisnik o drogi reskira da postane kriminalac i diskriminisan u društvu, samo da bi izbegao suočavanje sa istinom pohranjenom u njegovom vlastitom telu. On se neumorno trudi da prevari svoje ćelije sve većim količinama tih supstanci. Pošto društvo u celini, uključujući i većinu stručnjaka, zanemaruje ili poriče njegovu stvarnu patnju, on će se naći suočen s „rešenjima” koja će mu, tobože, pomoći, mada zapravo, nisu ni od kakve koristi. Neki stručnjaci smatraju da slobodno dolaženje do heroina može smanjiti broj zločina i da oralna upotreba metadona (zamene za drogu), može smanjiti rizik od AIDS-a jer se tako lakše izbegava kontaminacija nečistom iglom. No, čak kad bi te pretpostavke i bile tačne, u takvim razmatranjima potpuno se previđa glavni problem ovisnika (telesna potreba za neosetljivošću) i pravi uzroci te nevolje. Svaka vrsta ovisnosti je način biega od sećanja na bolnu prošlost. Svaki ovisnik može pobediti svoju bolest ako želi da se suoči sa tim sećanjima. Manipulativna sredstva zdravstvene zaštite ne pomažu. Dokle god se osoba radije utapa u svom jadu, nego da se suoči sa svojom prošlošću, niko joj ne može pomoći. Ali sve dotle dok netko ostaje neobavešten o drugim opcijama koje mu stoje na raspolaganju, ne znamo šta je u stanju učiniti kada ga društvo više i ne bude zaslepljivalo. Sama volja da se oslobodimo ovisnosti nije dovoljna, kao što to smatra Društvo lečenih alkoholičara. Potrebni su volja i odlučnost da se nađu i razreše uzroci nečije ovisnosti, koji uvek leže skriveni u detinjstvu. Društvo nam pruža bogatu paletu konvencionalnih načina doživljavanja ili prepoznavanja štete koju su nam naneli naši zbunjeni i zbunjujući roditelji, koji su opustošili naše organizme u njihovom krajnje krhkom razvoju. Uz pomoć genetike ili visokoučenih špekulacija možemo pokušati izbeći te jednostavne, ali i bolne činjenice. Možemo, naprimjer, opovrgnuti ideju kauzaliteta kao staromodan, mehanicistički način mišljenja i odenuti naše poricanje u novu, „naučnu” paradigmu za svet postmoderne, utemeljen na „filozofiji” „Programa od dvanaest faza” društva lečenih alkoholičara. Možemo, pak, naša sećanja držati podalje, objavljujući rat logici, postajući podanicima iracionalnog. Možemo se odreći sebe, tj. svojih osećaja i prošlosti i težiti da dosegnemo nirvanu ili da se stopimo s „Celinom” dok sedimo meditirajući. Možemo napisati knjige i knjige proze i time zbuniti više miliona ljudi. Možemo proputovati svet koristeći se nametnutim autoritetom kako bismo sprečili vernike u primeni kontracepcije, tako da će se roditi još više neželjene dece koja će posle biti zanemarena i zlostavljana. Možemo pokrenuti čitave nacije da se bore jedne protiv drugih. Možemo nadalje voditi ratove i dizati pobedničku zastavu. Pa zašto i ne bismo? Lakše je, puno lakše, zbuniti druge, nego osetiti vlastitu zbunjenost bespomoćnog deteta koje smo nekada bili. Beg od prošlosti je naš način života i milioni ljudi prihvataju njegove nagrade sa zahvalnošću. Imajući mogućnost izbora, ko od nas ne bi radije pobegao od svoje prošlosti? Ali nekima taj beg više ne pomaže. Neki ljudi žele saznati ko su i kako su postali to što jesu”.
Alis Miler - Drama darovitog deteta
neću da čitam to ali hvala
pojavio se novi podkast
lena bi mogla da ga proba najviše
ova druga malo manje
Generalno, eto oko teme, valja se otići nekom dobrom psihologu jednom dvaput godišnje. Vodiš računa o fizičkom zdravlju, vodiš i o mentalnom.
Slažem se i drago mi je što mlađe generacije to normalizuju lagano, barem na trulim zapadima. Priča o mentalnom zdravlju postaje slična kao priča o teretani.
No palanački mentalitet brdovitog balkana je nezgodan.
Ko ide psihologu, psihijatru ili pedagogu, automatski nije normalan ili mu treba neka potvrda da se izvadi iz govana tipa zatvor. Trećeg nema.
U malim mestima ti se bolje obesiti ako neko čuje da ideš kod onog doktora što leči ludake. Izbegavaće te, paliće ti štalu i bacati anateme.
LOL
I sto pijes sotonske tablete za smirenje.
Malo je.
Pitam baš ženu sa kojom sam živeo 100 godina bio, izvanredan stručnjak, stalno visi po televiziji zadnje vreme, ubija lovu itd. reko - koliko ti obično treba da skontaš šta sa klijentom tačno nije u redu? Kaže 10 - 15 minuta. Bilo mi to malo preterano tad, no kad sam krenuo na geštalt, prvi put, na upoznavanju (pre nego što će mi odrediti sa kim bi bilo najbolje da radim) sednem da pričam sa ženom na prijemu, koja možda i nije psiholog, nisam siguran - i shvatim da me žena posle 20 minuta ne ispituje o porodici već mi govori za svakog člana pojedinačno šta i kako radi, kako se ponaša i živi itd - i sve pogadja žena. I onda krene da mi objašnjava zbog čega je sve to tako, iako je o meni znala jedva neki minimum a njih naravno nije ni srela u životu. I onda shvatiš do koje mere ljudi žive neke obrasce ponašanja, i koliko malo ili nimalo svesti i kontrole nad tim imaju.
Nevolja je ta što ne mogu direktno ili indirektno da ti saopšte šta i zbog čega nije u redu, i šta u vezi sa tim da radiš - ne ide tako, nažalost, jer napravi još veći problem. Moraju da te navedu da sam dodješ do toga, čemu se podsvest jako opire i zato treba vremena. Zato postoje termini znanje i saznanje. Možda su najbolji primer za to kutije cigara, na kojima piše ono upozorenje da ćeš se razboliš i umreš (ili čak stavljaju one odvratne slike). I znaš ti da to škodi i nije dobro, uništava imunitet, skrljaš petinu plate na to djubre koje ti ni za šta ne treba, sve je to tebi jasno i svejedno nastaviš da pušiš dok ne otegneš papke. Saznanje je kad se trgneš i kažeš sebi - ma marš more u pičku materinu bacam ovo govno zauvek, i stvarno tako i uradiš. Posle te ni puškom ne mogu naterati da zapališ, jednostavno nećeš. Što kaže narod treba imati karakter, ali nije u pitanju karakter već nešto drugo.
A. Frankl