Ljudi zbog kojih je emisija "Vreme sporta i razonode" bila neizostavni deo detinjstva i rane mladosti skoro svakog muškarca. Mnoga nedeljna popodneva su prošla uz prepoznatljive glasove ljudi koje je odlikovala neizmerna ljubav prema fudbalu i strast za lepom i atraktivnom igrom. Iz prenosa se nikad nije moglo zaključiti koje je čije navijačko opredeljenje, jer su podjednako uživali u svakom i svačijem lepom potezu. Fascinira njihov smisao za detalje, jer uvek čujemo nešto što televizijski komentator nikad ne bi mogao podjednako da dočara. Još jedna stvar koja ih je razlikovala od televizijskih komentatora je bilo izuzetno poznavanje fudbala, ono o kojem Strajnić, Mijaljević, Stojanović i ostali gej nus-produkti mogu samo da sanjaju. Najbolji ugođaj je bio slika na TV-u plus ton sa radija, gde se vidi sa koliko žara prenosi radio-ekipa, pretvarajući polušanse u kolosalne prilike. Mahom su glavni komentatori bili Marko Marković i Joca Ivanović, a sa terena bi se bežičnim mikrofonom javljali Mijailo Kostić i Milan Anđić.
Sada je emisija promenila ruho, tu su neki novi komentatori, Jordana i Mijaila više nema među živima, a nažalost postoji i jako malo snimaka sa glasovima ovih majstora svoga zanata. Ali, sećanja ostaju.
- Ima priliku za centaršut, to je i učinio...
- Mnogo hteo, mnogo započeo...
- Šta je sada hteo ... to samo on zna...
- Sve se dogodilo u krugu koji obeležava centar igrališta...
- Rezantno je tukao... i golman... ništa nije mogao da učini.
- Šansa...gol, gol, gol!!!
