Hrišćanstvo

Pravilno verovanje u ideju, ljubav i oproštaj koje je izopačeno vremenom i pohlepom , te je bezgraničnom ambicijom bezobzirnih ljudi postalo svoja suprotnost u ogledalu ljudskih srca. Već od vladavine Konstantinove, hrišćanstvo je težilo da se svojih neprijatelja oslobodi pre mačem nego duhovnim prosvetljenjem, i kasnije, u mračno doba Teodosijevom, paklenim ognjem dokaže da je jedina prava i ispravna vera, jedina uzda pod kojom će svo čovečanstvo dostići svoj zenit, čiji će sledbenici posle smrti moći da koračaju beskrajnim rajskim poljima, ali samo ako poštuju i budu pokorni oholim voljama svojih sujetnih i taštih gospodara. Učenje koje je proisteklo iz prvobitnih reči Njegovih, postalo je čista negacija i u kontradiktornosti je sa tim rečima čovekoljubca. Učenje to prepuno je nelogičnosti i nerazumljivih paganskih rituala, uvedenih da bi se hrišćanstvo lakše nametalo drugih narodima. Postavljanjem najobičnijeg pitanja,koje počiva na zdravom razumu, hrišćanskom svešteniku, posredniku između Boga i čoveka, dobiće se gotovo sigurno odgovor da vera ne može da se spozna razumom, već srcem i duhom (ili u gorem slučaju kletva zbog bogohuljenja i preteće obećanje večnih muka). Na kraju, zbog te nemoći sveštenika da odgovore , sve se svodi na Kantovo ,,sapere aude".
Krv Njegova nije bila prolivena da bi na čelo crkve Njegove, te najsnažnije stene vere, seo vekovima kasnije Aleksandar VI. Krv Njegova prolivena je za čoveka i njegovu slobodu, za uzdizanje i veličanstveno buđenje tog uspavanog bića. Sramota je i šteta strašna što su mnogi iz tog stada pali na ispitu duše svoje i postali gladni vukovi.

Poslednji hrišćanin umro je na krstu.- Fridrih Niče
Ti hoćeš da ideš u svet, i ideš golih šaka, sa nekim zavetom slobode, koji ljudi, u svojoj prostoti i urođenoj tuposti, ne mogu shvatiti, i kojega se oni boje i straše - jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nesnosnije, od slobode!...
Jesmo li bili u pravu, učeći i radeći tako, kaži mi? Zar nismo voleli čovečanstvo kad smo tako smireno priznali njegovu slabost i nemoć; kad smo sa ljubavlju olakšali njegov teret, i kad smo odobrili njegovoj nemoćnoj prirodi da makar i greši... I što si ti sad došao da nam smetaš? I što ćuteći gledaš u mene krotkim očima Svojim? Razljuti se! Ja neću Tvoje ljubavi, stoga što i ja tebe ne volim! I šta imam da krijem od Tebe? Zar ne znam sa kim govorim? Ono što imam da Ti kažem, sve Ti je već poznatom, ja to čitam u očima tvojim. I zar ću ja sakriti od Tebe tajnu našu ? Možda Ti baš hoćeš da je čuješ iz ustra mojih ? E pa evo Ti, čuj je: mi nismo s Tobom, nego s njim, eto ti naše tajne! Mi već odavno nismo s Tobom, nego s njim; već osam vekova. Ravno pre osam vekova uzeli smo ono što si ti odbacio, onaj poslednji dar koji Ti je on nudio kad Ti je ono pokazao sva carstva zemaljska: mi smo uzeli od njega Rim i mač ćesarov, i objavili smo sebe za careve zemaljske, za careve jedine, premnda nam sve do sada još nije pošlo za rukom da dovedemo naše delo do potpunog svršetka. Ali ko je kriv? O, naše delo naše je neprestano samo u početku, ali bar je počelo.
Dugo će se još čekati na završetak tog dela, i mnoga će zemlja za to vreme prepatiti, ali mi ćemo svoj cilj postići, i bićemo ćesari, i onda ćemo misliti o sveopštoj sreći ljudskoj.A Ti si mogao već tada uzeti mač ćesarov. Zašto si odbacio taj poslednji dar? Da si primio taj treći savet moćnoga duha, Ti bi stvorio bio sve što čovek na zemlji traži: dao bi mu: pred kim da se klanja, kome savest svoju da otkrije, i na koji način da se najzad svi ljudi ujedine u jedan opšti i jednodušni mravinjak.- Fjodor Mihajlovič Dostojevski, ,,Braća Karamazovi"