Sedeljka kod ortaka utorkom uveče, imaš ispit sutra na koji ne planiraš da izađeš jer je profesor drkoš i uzeo te je na zub još onomad kad si hrkao kod njega na 2. godini. Od 30 i kusur ljudi koji se šetkaju znaš samo vlasnika i njegovog džukca mešanca koji se upravo ukenjao u saksiju na terasi. Kraj tebe seda crnka sa dugom talasastom kosom, jamicama u obrazima kada se osmehne i očima boje safira. Odlučiš da zapodeneš razgovor, ko zna možda te i ukenja da ubodeš nešto.
Savršeno kontanje, oboje mrzite folk a gotivite Rundeka, mrzite leto i uživate u jesenjoj kiši, potpisujete se ćirilicom a latinica vam je mrska, glasali ste za Borisa, sećate se kad je burek bio 1,50 din a Stopi 40 para... Pitaš se kako je moguće da svoju srodnu dušu nađeš na ovako šit okupljanju i kako to da je nikada nisi video na mestima na koje izlaziš kad imate toliko toga zajedničkog.
3 sata je izjutra. Ostalo je još petoro ljudi u stanu plus džukac koji cvili zaključan na terasi. Ti i crnka sa očima boje safira i predivnim jamicama pričate već četiri sata. Zvoni joj telefon. Taman si skupio muda da je pitaš za broj i pozoveš da izađete ovih dana a ona te šutne pravo u međunožje i spusti te na zemlju brže nego Mihajlović Klinsmana devedes' osme.
E, evo stigao mi je dečko ispred da me pokupi. Hvala što si mi pravio društvo. Ćaos!
tugo jesenja! Ne znam dal da stavim pljus il da se idem roknut?