Nekada je polazak u vojsku bilo kao nove rođenje. Kad sin oca Milutina, pukovnika u penziji, i Rumenke, prave srpske domaćice, dobije poziv za vojsku, počinju pripreme. Prvo otac, onako muški poljubi sina i da mu par vojničkih saveta, a onda majka izljubi svog sina jedinca. Onda zovu svu rodbinu, prijatelje, komšije na ispraćaj. Na ispraćaju pola njih nikada nisi ni video, ali boli te uvo, svi ćušnu koji dinar. Ogromno je slavlje, ljude ne možeš pobrojati, a slavi se kao da je svadba. Svi bivši vojnici ti pričaju kako ćeš sada postati muškarac. Takođe je bilo popularno da te devojka čeka da se vratiš iz vojske, pa ako ti bude verna možeš da se ženiš, a ako nije kažu da te nije ni bila vredna, oženiće te oni, ništa si ti ne brini.
Sad toga nema jer su ukinuli vojsku, ali mit tom o vremenu još se prepričava a neki se još sećaju i svog ispraćaja ili nečijeg na čiji su išli. Nema više onoga Kako ćeš u vojsci?, nema više preobražaja u muškost, nema više devojka koja te čeka, nego te vara dok si još tu, nema više onog zlatnog vremena.
pa ovo je predivno...bravo majstore i omiljena...+++