Prođe još jedno leto, obliveno znojem, teško i vrelije od gnezda Nečastivog. Nemilosrdno sunce je spalilo polja, ostavivši nam nešto malo da prezimimo. Kao kakav razbojnik i hajduk se posle požara sakrilo iza tmurnih jesenjih oblaka, ostavivši prirodu da polako vene bez njegovih zraka.
Nozdrve je još uvek parao miris baruta, bile su željne mirisa slobode posle tolikih godina čamljenja u senci rata. Čeznule su za mirisom pečenog krompira na žaru ispod kazana, za svežinom jesenjih jutara ispunjenih mirisom jabuka koje leže u travi, okupane rosom i dugo očekivanom kišom. Rekao bi čovek da su sve brige prošle, krećemo ispočetka i uživaćemo u blagostanjima nakon što smo tuđina proterali iz otadžbine. Uvek se znalo, jednog zlog gospodara menja još gori. Tako nam se svuda razmileše razni komesari, proleteri i drugovi, izašli iz mišjih rupa pa od sebe prave bogove, a onog jedinog zaboravili i govore protiv njega. Secikese i kockari, šverceri i prevaranti, sad gospoda iako ne vole tako da se zovu, ali jednakiji od ostalih. Prave sebi novu državu, kroje je po svojoj meri, iskorišćavajući narod. Samo traže, daj, daj, daj! Brata sam dao, zbog jednog tog druga oslobodioca je stao uza zid pred švapsku pušku. Za njim ostade mlada nevesta koja umre ubrzo nakon što mu na svet donese sina. Detetu je sad četvrta godina. On je sve što imam.
Iznosio sam poslednju kotaricu kukuruza na tavan kad se začuo zvuk vozila dok se sa mukom penje uz krivudavi seoski put. Dečak se igrao kamenčićima na sred avlije dok je oko njega trčkaralo štene koje smo našli napušteno, pored puta. Oba bez oca i majke, uživali su u detinjstvu, nesvesni čovečjih muka i teškog života. Osetih hladne kapi iz olovnih oblaka na koži dok je kamion skretao u moju avliju. Tri čoveka izađoše, glatko obrijani i u dugim ruskim kaputima razgledaše dvorište.
- Ti si Milovan? - javi se jedan, komesar.
- Ja.
- Lepa ti je avlija, Milovane. Bogata.
- Neki smo radili.
- A je li? Vele mi da si ti najbolji domaćin ovde?
- Ne znam, narod priča svašta.
- Šta priča?
- Priča došlo nam veće zlo od Švaba. Al' narod ti je to, nikad mu ne valja ništa...
- Ne valja, Milovane. Ne valja kad mu zemlju pališ i pljačkaš, ne valja kad je oslobodiš i krvlju natopiš. Nego, Milovane. Vidim tebi dobro rodila njiva.
- Ma kakvi, suša sve uništila.
- I drugima je, pa su opet dali državi.
- Ti si mene oslobodio švapskih okova da me glad dokusuri?! Mnogo ste mi vi dobri i plemeniti, oslobodioci. Ne dam.
- To ti je zak...
- Ma jebo te zakon, marš mi iz avlije!
- Nemoj, Milovane, nemoj da nam se zameraš. Nemoj to...
Brzim pokretom iz futrole zablista cev revolvera i padoh licem u blato. Crna se zemlja pomeša sa crvenim. Dete plače na kiši. Zlatan lipin list pade pored mene. Jesen, sve umire.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Sve fino, al' brate, smorio si sa ovim ratnim, ufatio se k'o pijan plota i deri na zicer. Na ti plus +
Исправи само ово, вјерујем да је у жару писања промакло.
К'о фока! Лафо једва склепао, види се да си дао поприлично себе у ово. Одличан си посао одрадио овим, свака ти част! Шта би било да пишеш чешће овако, само пар изузетака са сајта би могло да ти парира.
Постао си препознатљив по ратним темама. После ове реченице сам био сигуран да је твој рад.
Ova definicija je ko debela pička, zaklanja pogled na dobru joj drugaricu. A ja nisam s onom koju volem.
Inače, "defektnicija" je golo, mukom i na jedvite jade izasrano, smrdljivo govno bez trunke umetničkog dojma, koji ste vi, verovatno na konto ovih par opisnih govana za razmazivanje i dekorisanje ove gomile govana koja se zove "Jesen u mom kraju", negde i nekako primetili. Kako, ostaje misterija za buduće generacije.
У последње време сам видео неколико дефки на овај фазон- шумадијски Бранко Ћопић на естрогену, главни јунак пада изрешетан душманским куршумом оставивши гладну нејач иза себе. И свима сам дао плус, нико не зна зашто. Стога минус, јеби га, космички баланс се мора повратити.
da ne ispadne da se ljutim ili da mi je krivo jer me ŠIJEŠ sa glasovima, ali slažem se sa Mićkom... po meni je čak i tema malo promašena al' ajd sad... čak si i imao vremena da razmišljaš :)
Не могу баш да се сложим са неким коментарима. Такмичење је и замишљено да се пишемо о чему хоћемо, онако како смо ми желели да нам састави изгледају, али смо због страха од слабих оцена у школи пазили шта и како пишемо. Дакле, сврха такмичења је да људи пишу како им се прохте, да се и просеравају максимално ако хоће и тако себи дају мало одушка па макар и промашивали теме. А на гласачима је да одлуче да ли је добро или није. А гласови показују да се људима овај састав углавном допада.
Nama su isprani mozgovi, više ni u literalnom delu ne tražimo poentu, ne vidimo metaforu...
Jebeni Ameri mrš svi u Amerike!
Dobra priča, lepo napisana, nije senzacija ali dobro. Dovoljno za pobedu.
Da nisam ispao od gugijeve glasačke mašine verovatno bi te isašivao u finalu :)
jaaako lijepo rečeno. fendere, iznenađuješ me :D
sva sreća pa su svi ostali onako uboli temu, napisali genijalne sastave, al eto, zbog kosmičke nepravde, upravo ova pobijedi. PU!
ljubomora je čudo :D
SLANINAROV ĐED KOMUNJARA OTIMO OD SIROTINJE I ZADNJU KORU LJEBA, ZATO ON SADA IMA PARA ZA TROSLOJNI TOALET PAPIR I TREBA MU DA SE BRIŠE OKO USTA KADA SERE PUNO
јако лијепо.