I ovo malo duše na dlanu...

      Ne postoji čovek bez duše. Vremenom nečija utihne i ostane da pomalo treperi u crnilu, a nečija se potpuno stopi sa tamom i postane još crnja. Poneka ostane da blješti kao zvezda, terajući demone i užase mraka sve dok se ne spoji sa svetlošću Raja gde ostaje doveka. Niko dušu nije dobio na poklon da radi šta sa njom hoće, da je arči i rasipa na ovozemaljska blaga, već mu je pozajmljena na jedan vrlo kratak period koji se zove život, da je pametno iskoristi.
      Sunce je pržilo livade dok sam ispod krošnje kruške sedeo i ljuštio njen slatki plod. Prisetih se lepih godina mira i iste takve hladovine ispred kuće gde sam zajedno sa Marijom i malim ručao u ove lepe letnje dane. Kruške su bile slađe od šećera, sočnije od prvog poljupca, njihovi sokovi su mi se slivali niz zaraslu bradu, ko zna kad poslednji put podšišanu. Ubacih perorez u džep i pođoh tamo gde sam se i uputio pre sat vremena. Bila je to hrvatska kuća, odavno napuštena. Potpuno očuvana, bez ijedne rupe od metka, niti garavog zida stajala je mirno na vrhu brega. A u njenom podrumu par buradi vina. Jedno presušilo, drugo preti da ga sustigne. Naša jedinica odavno nije videla rata. Može se reći da smo se malo olenjili i još više opustili, po ceo dan pijemo i ne razmišljamo više o pušci. Natočih dve staklene flaše od kisele vode i polako, zviždućući neku melodiju Bijelog Dugmeta spustih se niz breg do logora dok se za mnom kotrljao šljunak kojim je put bio posut. Crvene se brda od zalazećeg sunca, crvenija su od vina u flašama koje nosim, od krvi davno sahranjenih ratnih drugova.
      Prođe noć, ljudi se uželeše vina, a ja slatkih kruški koje rastoše ispod kuće. Brzo nabacih pušku na leđa i dograbih ispražnjene flaše. Za čas izbih do kruške pored puta i počastih se jednom. Flaše su zveckale u torbi sa svakim mojim korakom uz strmu džadu. Kuća je čekala na moj povratak otvorenih vrata. Majku mu, sinoć sam ih zatvorio. Ili sam izludeo, Boga pitaj... Sa prvim korakom unutra osetih jak miris jeftinog duvana, vojničkog. Nešto zaigra u meni i natera me da se spustim trošnim stepenicama u podrum. A tamo, poput sitog mačka koji spava uz toplu peć, pored bureta se izvalio čovek u crnoj uniformi. Pored njega puška, zakočena. Preko lica kapa sa crveno-belim kvadratićima, zadovoljno hrče. Znoj me oblivao, osećao sam da ću se udaviti u njemu i ne smedoh da mu priđem. Da li zvati ostale? Dotad može pobeći i zvati svoje. Nečujnim, mačjim koracima priđoh i uzeh njegovu pušku. Nemačka, sa optikom. Za svakog vojnika najstrašnija, može ga odvesti u smrt brzo i iznenada, da to i ne oseti, ne pruživši mu šansu da se bori za život. Bio je dovoljan najslabiji udarac nogom u rebra da se probudi. Zbunjen i prestravljen u isto vreme, gledao je u cev moje Zastave. Očiju krvavih od vina iščekivao je olovo. Gledali smo. Ja u njega, on u cev, ko zna koliko dugo. Kao dželat stajao sam nad svojom žrtvom, čekajući da izgovori poslednje reči. Zamuckivajući i zaplićući jezikom, reče:
"Eto nas, prijatelju..."
"Nisam ja tebi prijatelj. Da li bismo bili prijatelji da si ti sa ove strane cevi?"
"Bili smo. Dosta puta. Samo što ja tebe nisam gledao tako zvjerski."
"Šta pričaš bre ti, 'oćeš da ti sad zube prospem ovim kundakom? Govno ustaško."
"Ti si onaj što voli kruške? Da. Svako popodne sjediš dole i ljuštiš ih tim perorezom u levom džepu. Znaš li ti koliko sam te samo puta drža na nišanu?! I eto te sada tu, s druge strane cjevi čekaš da me kod Gospoda pošalješ."
      Gledao sam ga nemo. Kako ja mogu biti dželat nekome ko je meni sto puta bio... I uvek me ostavio u životu, iako je mogao da mi prosvira lobanju kad je hteo. Dželat kao Švaba ocu mome i hladni vetrovi Albanije dedi? Ne. Samo još jedna kukavica, teška na obaraču. Čovek, kao i mi ostali sa bar malo duše u grudima, čekao je očima uprtim u cev da svoju vrati nazad Bogu. Sa ispruženom rukom, držao ju je spreman da otvori dlan i pusti je da uzleti ka nebesima.
      Vratih pušku na rame i praznih flaša se vratih u selo. Kažem nema više, presušilo bure. Više me stara kruška ne vide. Njeni sočni plodovi opadaše i ležaše u travi okupani rosom.

Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".